Moj dan traje duže od 24 sata

Cela priča, sa srećnim krajem, počinje jednog kišnog dana u proleće 2000. godine.

Mala drvena baraka u Beogradu, na Lekinom brdu, bila je mesto odakle je sve počelo.

“Razmišljao sam čime bih mogao da se bavim kao dodatnim poslom, jer moji prihodi u firmi u kojoj sam bio zaposlen, nisu bili veliki” – priča nam Nikola Draganić – odgajivač japanskih prepelica. “Jedino što sam znao, bilo je to, da hoću da se bavim proizvodnjom hrane. Dok sam planirao i bavio se analizom planova, zadesio me je, nimalo naivan, poremećaj u organizmu. Naime, lekari su ustanovili da postoji nedostatak gvožđa i preporučili su mi prepeličija jaja. Rekli su mi da je to dobro i za dijabetičare, jer je moja baka bila dugogodišnji dijabetičar. Ja sam to video kao nekakav znak od Boga i počeo sam sa proizvodnjom prepeličijih jaja”.

Baš kao i događanja u zemlji, tako je i posao tekao. Nekada dobro, nekada lošije. I onda 2009. godine desile su se velike promene u Nikolinom životu. Rodio mu se sin Marko, izgubio je posao u firmi u kojoj je dugo i pošteno radio, majka mu je ostala trajni invalid, kuća, okućnica, zajedno sa farmom prepelica, potpuno je izgorela.

“Supruga Tanja i ja smo odlučili da sa detetom odemo kod njenih roditelja u Guču, jer nismo imali novac da bi zakupili stan u Beogradu”.

Rođeni Beograđanin, odlučio je da rizikuje, da ide na sve ili ništa, jer nije imao šta da izgubi.

"Otvorio sam, ponovo, farmu prepelica, ali i pokrenuo proizvodnju kaveza za prepelice, a kasnije krenuo sa proizvodnjom kaveza za koke nosilje. Farme prepelica sam širio i u ostalim opštinama, tako da ih sada imam na šest lokacija. U Guči sam tada zaposlio osam ljudi. Sada krećem sa proizvodnjom inkubatora, a zaposlio sam još tri osobe. Proizvodiću ih u Guči, a brzom poštom, o mom trošku šaljem ih širom Srbije".

Nikola je napravio računicu, za sve ljude koji bi želeli da se bave uzgojem japanskih prepelica i proizvodnjom jaja.

"Sa kavezima, 640 odraslih prepelica koštaju 2.100 evra. Oni mesečno pojedu 500 kilograma hrane, a to je oko 20.000 dinara, a snesu oko 11.000 jaja. Jaje na tržištu vredi 10-12 dinara. Isplativost se ogleda u malom utrošku hrane, da bi jedna prepelica snela 90 jaja, potrebno je da pojede samo 2,7 kilograma “FSH Jabuka koncentrata".

Za početak uzgoja, potrebna je dobro izolovana prostorija, kavezi, inkubator, i kvalitetno matično jato. Ovaj posao se isplati za oko šest meseci.

Jaja su veoma bogata vitaminima A, B1, B6, B12, C, D i E, gvožđem, fosforom, cinkom i važnim aminokiselinama. Po svojoj hranljivosti, prepeličije jaje zamenjuje pet kokošijih jaja.

I za kraj, Nikola ima poruku za sve one koji nisu, do sada skupili hrabrosti da se okrenu sopstvenom biznisu:

"Današnja omladina je veoma statična, nema petlju da krene u sopstveni biznis. Želim, da na svom primeru pokažem, da su i nemoguće stvari moguće, ako imate volju, želju za radom i verujete u to što radite. San nije nešto što vidite tokom spavanja, već ono što vam ne dozvoljava da spavate. Dan od 24 sata mi je, veoma često, prekratak, ali ne zato što ne stignem da završim sve poslove na vreme, nego zato jer uživam u svome poslu, uživam družeći se sa prepelicama i gledajući ih kako se njihov broj povećava, uživam u sve većim mogućnostima koje mi moj posao pruža, a na kraju, ne mogu se požaliti na zaradu. Ovaj posao je veoma pošten i isplativ".

Nekom drugom prilikom pričaćemo i o Nikolinom humanitarnom radu, o njegovoj pomoći slabima i bolesnima, o tome da želi da preraste domaće, srpske okvire i da postane najveći proizvođač prepeličijih jaja na Balkanu.