Šantićev život nije protekao zalud

Priča u slikama o pesniku Aleksi Šantiću nastavljena je u petak, 11. maja, otvaranjem izložbe „Moj život nije protekô zaludu” na Pozajmnom odeljenju Gradske biblioteke Čačak, u okviru 55. Disovih svečanosti.

Život pesnika koji je iza sebe ostavio pet knjiga pesama, 300 soneta, rodoljubivih, socijalnih, opisnih, elegičnih pesma, nije mogao proteći zaludu, kako i kaže naziv postavke, koju su pripremile bibliotekarke Biljana Raičić i Dušica Brković, a dizajn panoa uradio je Ljubiša Ćirković.

Izložba prati biografske podatke poete tananog zdravlja, nežne duše, snažne čulnosti i još snažnijeg rodoljublja, pesnik je padao i uzdizao se pred lošim kritikama, teškim materijalnim položajem, porodičnim ucenama, nacionalnom borbeljivošću. Lirska, medidativna poezija, čulne strasti, iskonska nevinost i čistota, glavni su motivi ranih Šantićevih pesma. Rodoljublje, hrabrost, socijalna nepravda opevana je u čuvenoj pesmi „O klasje moje”, a „Mi znamo sudbu”, „Moja otadžbina” predstavljaju izraz nacionalnog prkosa i ponosa.

Pesnik elegije i sete, trpeo je udarce života, braneći se poezijom, verujući da narodi sve tri vere moraju živeti u slozi i poštovati pravo na čuvanje kulturnog nasleđa svakog od njih. Iako ga je, na žalost istorija demantovala, ovom Izložbom se slavi čovekoljublje, plemenitost, iskrenost. Na neki način to je amanet, koji nam je veliki pesnik ostavio, a njegova poezija predstavlja čuveni breg lepote, istakle su bibliotekarke Dušica Brković i Biljana Raičić. Svojim delima i darovitošću uzdigao se do pesničkih visina i nezaborava, a učenica OŠ „Filip Filipović” Dunja Krsmanović je kazivala stihove pesme „Veče na školju”.

Ovu Šantićevu pesmu, koju je književni kritičar Jovan Skerlić smatrao najuspelijom iz pesnikovog opusa, tumačila je profesorka srpskog jezika i književnosti Ana Ranđić. U vrlo zanimljivom, poučnom i nadahnutom osvrtu Ana Ranđić je između ostalog kazala „pesnički svemir Alekse Šantića trebalo bi da je blizak svakom istinskom pokloniku poezije. Ako posmatramo srpsku poeziju 20. veka shvatićemo da je o tome govorio i Dis, da su nam neophodne Božje svetiljke i isceliteljska moć umetnosti. Tokom tumačenja Ranđićeva je dodala „na svu sreću naspram osrednjih uvek je bilo stihova slobode reči, parafraziraću Dučića koji je govorio da su odista samo dva tvorca svemira, pesnik i Bog, a pesniku su došapnute reči kojima stiže do srca čitalaca”.

Nakon svojevrsnog poetskog časa, profesorka Ana Ranđić je otvorila Izložbu, koju će posetioci moći da pogledaju do 23. maja.