El pita geos sutr? Ja nznm niš, vrvtn neću doći u šk sutr.

Iako možda deluju kao slučajno ispisane reči prilikom slanja tekstualne poruke, ali u ovoj rečenici koju je napisala učenica sedmog razreda osnovne škole, piše: Da li profesorka pita sutra geografiju? Ja ne znam ništa, verovatno neću doći u školu sutra.

foto: RAS / RAS Srbija

Skraćenice, novonastale poštapalice i reči čije se značenje baš i ne može protumačiti na prvu loptu, postale su svakodnevica onlajn komunikacije među školarcima. Dodavanjem emotikona na kraju poruke, s druge strane, poruci prišivamo odgovarajući ton, u zavisnosti od toga kakvu reakciju želimo da postignemo. Iako je komunikacija putem društvenih mreža i raznih aplikacija učinila da njome uštedimo vreme jer, u dopisivanju, (pogotovu među mladima) nema uvodnih kurtoaznih razgovora pre nego što se pređe na glavnu temu – kaže dr Rajna Dragićević, leksikolog i profesor na Filološkom fakultetu u Beogradu.

Ona objašnjava da takva praksa smanjuje jezičke sposobnosti mladih ljudi.

– Ako se emocije ne izražavaju njihovim pismenim ili usmenim dočaravanjem, već korišćenjem emotikona, jasno je da to utiče na zakržljavanje jezičkih sredstava za njihovo označavanje. Mnogi se ne trude da se istančano izražavaju, a takvo izražavanje zahteva bogat leksički fond, već se vokabular svodi na jedva nekoliko stotina reči, od kojih se mnoge deformišu ubacivanjem brojeva, skraćenica, engleskih reči i rečenica – priča dr Rajna Dragićević.

Pravopis se, smatra ona, takođe pojednostavljuje i iskrivljuje, pa umesto da oni koji stalno pišu postaju sve pismeniji, dešava se upravo suprotno – sve što se u školi nauči na društvenim mrežama i u dopisivanju postaje suvišno.

– Nema mnogo nade za razvoj jezičkih sposobnosti onih koji umesto „sačekaj me” kažu „W8 4 me”. A ako ne mogu da se izraze, koliko nade možemo ulagati u njihov intelektualni napredak i njihovu budućnost? – upozorava Rajna Dragićević.

Ipak, važno je, ističe ona, imati u vidu sledeće – ako se zreli ljudi jedni drugima obraćaju tako oskudno, o tome možemo razmišljati i kao o igri, jer su zreli ljudi već jezički formirani, pa mogu sebi da dozvole zabavu koja se sastoji iz slanja sličica i skraćenica.

– Problem nastaje onda kada jezički nezrelo dete od 12 godina pomisli da je normalno razmenjivati informacije bez reči, pomoću brojeva, skraćenica, emotikona, simbola. Za takvo dete, koje uči da se koristi sličicama, a nalazi se u životnom uzrastu kada treba da bogati jezik, malo je verovatno da će ikada nadoknaditi ono što je izgubljeno u jezičkom, pa i kognitivnom razvoju – upozorava profesorka Dragićević.

Postoji još jedna mračna strana SMS komunikacije koja loše utiče na razvoj mladih, a ogleda se u tome što deca, nažalost, sve manje i manje vremena provode u društvu jedni drugih. Tako se gubi verbalna komunikacija u direktnim susretima, u druženju, u vremenu koje se zajedno provodi.

– Ne treba zanemariti da se razvijamo i učimo čak i dok gledamo nečiji izraz lica dok nam se obraća, nečije gestove, položaj tela. Učimo i dok pratimo način na koji neko izražava emocije, započinje razgovor, pozdravlja se kad odlazi. Sve češće se može zapaziti da našoj deci sve ovo nedostaje, jer sede sami u svojim sobama, sa telefonima u rukama, nervozni i usamljeni, i kucaju neke kvačice dok život prolazi pored njih – zaključuje dr Dragićević.

Zanemarene funkcije jezika

Koliko je situacija alarmantna, pokazuje i podatak da petnaestogodišnjaci u Srbiji koriste prosečno 100 reči, dok bi dete predškolskog uzrasta, prema razvojnim standardima, trebalo da u svom rečniku ima barem oko 2.000 reči. Kao posledicu toga, sve ređe se razgovara, a komunikacija je sve češće vulgarno usmerena samo na davanje instrukcija i dolaženje do informacija.

– Mnoge funkcije jezika ostaju zanemarene, zaboravlja se da se jezikom izražavaju emocije, da nam razgovor ponekad pomaže da razumemo svoje postupke, tj. da kroz razgovor upoznajemo i sebe i druge – smatra Rajna Dragićević.
Blic

POSTAVI ODGOVOR

Please enter your comment!
Please enter your name here