Bojana iz Užica je svetski fenomen, piše i čita unazad, a niko ne zna kako i zašto!

Papir, kad na primer popunjava neki formular, okrene za 180 stepeni, tako da joj zaglavlje dođe u donji desni ugao. Pa onda olovkom krene iz poslednjeg reda zdesna nalevo, ispisujući slova naopako. Isto je kad u ruke uzme novine ili knjigu. Obrne ih i čita odozdo, krene iz donjeg desnog ugla.

Dugo se smatralo da je Bojana Ilić (36) zbog svog načina pisanja, crtanja i čitanja medicinski fenomen, jedina osoba na kugli zemaljskoj sa ovakvim urođenim sklonostima. Čak i na Harvardu gde su se najeminentniji neurolozi bavili njenim slučajem smatrajući da jedinstven. Ispostavilo se da nije tako. Nedavno ova Užičanka je pronašla Španca sa istim „darom“ koji joj je ukrao ekskluzivitet.

– Doskoro sam bila jedini čovek na svetu koji čita i piše naopačke, ali više nisam. Na društvenim mrežama, u jednoj grupi koja okuplja levoruke, pronašao me je Rogerio, 60-godišnji farmer iz Španije, koji ima iste sklonosti kao ja. U toj grupi ima dosta onih koji pišu zdesna nalevo, a samo Rogerio i ja pišemo i zdesna nalevo i odozdo nagore. Često se dopisujemo i čujemo, pričamo više o društvenim temama, a manje o našem načinu čitanja i pisanja. U planu je i da se upoznamo – priča Bojana Ilić.

Terali su me da po ceo čas na tabli pišem „Ja sam Bojana Ilić“ onako kako bi trebalo. Džaba.

Do pre deset godina kada je otišla u Boston gde se podvrgla ispitivanjima naučnika sa Harvarda i MIT univerziteta, mislilo se da Bojana sve vidi naopako. Tamo je utvrđeno da ona, zapravo, vidi kao i svi drugi, ali da je fenomen u prostornoj orijentaciji. Našli su da ima drugačiju percepciju okoline, da se loše orijentiše i teško razaznaje gde je desno i levo, odnosno šta je gore a šta dole. Zbog toga čita i piše – kako čita i piše. Ispitivanja su pokazala i da je Užičanka osoba sa natprosečnom inteligencijom.

– Objašnjeno mi je da nije u pitanju nikakva anomalija, poremećaj, već jednostavno fenomen u prostornoj orijentaciji. Za razliku od mene, Rogerio nije išao ni na kakva ispitivanja. Zanimljiv je, duhovit čovek, rekla bih da ima 30, a ne duplo više godina – prenosi Bojana Ilić.

Njena sklonost ka naopakom čitanju i pisanju primećena je, kaže, u ranom detinjstvu, kada je prvi put uzela u šake knjigu i olovku. Roditelji su mislili da folira. Pokušavali su da je nateraju da piše i čita kao sva ostala deca, nastavnici je slali kod psihologa i pedagoga… Ali, nije vredelo. Ništa nisu mogli da promene.

– Svaki pokušaj da čitam kao svi ostali za mene je bio veliko naprezanje, zadavao mi je nesnosne glavobolje. Kada sam crtala kuću ili drvo, meni su krov i krošnja bili okrenuti nadole. Tako je i danas. Zbog čega? To ni na Harvardu nisu umeli da objasne kako ja vidim uobičajeno, ali na papir prenosim naopako. Samo su govorili „ti si fenomen“ – nastavlja ona.

Od petog do osmog razreda nastavnica srpskog ju je, seća se, „učila“ da piše normalno. Po ceo čas je na tabli pisala „Ja sam Bojana Ilić“ onako kako bi trebalo. Sve uz Bojanin veliki napor. Džaba. Vežbanku joj je ispravljala, a Bojana sa pismenog izlazila sva izmazana mastilom i sa glavoboljom.

Naopako po nju je krenulo po samom rođenju. Iz majčinog stomaka napolje su, umesto glave, prvo izašle njene noge. Kao beba puzala je unatraške, kad je prohodala – išla je natraške.

Bojana je službenik u Gradskoj upravi u Užicu. Monitor njenog računara, za sve druge osim za nju, okrenut je naopačke, kao i tastatura.

Strani film na engleskom gleda bez problema jer ovaj jezik zna odlično pa joj i nije potreban prevod. Filmove na francuskom, španskom, nekim drugim jezicima koje ne razume ne gleda jer je svako čitanje titla za nju ogroman napor i izaziva bol u glavi.

Bojana je pre 20 meseci postala majka. S obzirom na svoj problem, brinula je da li će i njen Mihailo imati isti „dar“ kao majka.

– Još je mali za crtanje i pisanje, ali ničim ne pokazuje ono čega sam se plašila. Kada uzmem slikovnicu da mu pokazujem slike, ja je okrenem naopako, a on mi je ispravlja. Kaže: „Ne, mama, ne“ – priča nam Bojana Ilić.

Zbog nje su u Užice pre nekoliko godina dolazile filmadžije iz Japana. U filmu, osim nje koja priča o svom fenomenu, pojavljuje se i doktorka sa Harvarda. Za Bojanu se interesovao i jedan doktor, kiropraktičar iz Nemačke, koji joj se ponudio da joj pomogne oko glavobolja koje nastaju Bojaninim pokušajima da čita sleva nadesno. Bila je kod njega, masaža joj je više prijala nego što joj je pomogla.