Devedeset druge, kada je rat počeo, očeve su nam već pozvali, a nas uputili na ulicu, gurnuli nam cigarete u ruke i pustili da nemamo ništa. Prirodno, najbolje smo razumeli Džeja. Hvala mu što nam se tako našao kada niko toj generaciji nije.

Otišao je naš Džej. Kao što je davno najavio, daleko negde sam, spremio se na taj put bez povratka. U nedelju.

U kućama se pekla piletina, vetar je šibao u prozore, a komšijska deca su se čula kroz zidove. A, onda je vest presekla dan napola. Sve nas je rasute širom sveta okupio na tviteru, vajber pozivima, dorćolskim prozorima. I svuda se sa nevericom i teškom tugom izgovaralo – ode naš Džej. To domsko dete koje je stanovalo u svakoj kući. 

„Mogao je još da živi, greota”, čulo bi se tu i tamo od onih koji ne razumeju da je Džej odživeo dvesta godina i nekoliko života, i da će proporcionalno i simetrično burno, kao u odrazu ogledala, živeti još toliko u ovom narodu. 

Mislio je i govorio dečje iskreno i brzo, tako je i plesao, pevao je kako je živeo, a živeo je kako je hteo. Naš Džej. 

Takođe simetrično, poput čigre sa oštrim vrhovima i teškim težištem negde u dubini svoje materije, sad sa distance izgleda karijera koju je ostavio. 

Zavrteo se silovito na sceni sa svim tim teškim životnim iskustvom koje je prethodno skupio na ulici. Poleteo je kao kuglica pod šibicom. Brz, nekad neuhvatljiv za pogled kibicera, a uvek tu, sa neodoljivom pesmom koja te zaveže za sebe i natera da ostaneš i pogađaš ispod koje je kutijice zgužvana metalna folija. 

Da ga gledaš, slušaš, da si srećan kada i poslednji dinar u kafani daš na njegovu pesmu, jer znaš da je život više iščekivanje da izgubiš sve, a manje da budeš u pravu.

Bio je čas obučen u belo odelo sa šeširom kao Majkl Džekson na omotu Trilera, čas sa maramom na glavi kao neki dorćolski dunavski pirat.

Stopala su naučila da cupkaju u folklornom društvu Gradskog saobraćajnog preduzeća, ničim izazvano nazvanim „Nikola Tesla”, dole u Skenderbegovoj, negde između Zmaj Jovine i Kapetan Mišine. Sad je tamo neka stambena zgrada, a ranije su se pored hangara za autobuse i trolejbuse iz kojih je dopirao miris maziva i spaljenih paknova, okupljala dorćolska deca da na televizoru gledaju Maradonu i vežbaju korake. 

Nije čudo da je jedno tadašnje dete otišlo brzo za Argentincem četrdesetak godina kasnije. Naš omaleni div iz Solunske je poput majstora Napolija iz sirotinje potekao i na nju nikad nije zaboravio, kačivši peciva da ih pokupe gladna dorćolska deca kada krenu bez doručka u školu. Jednostavno, nebo je tražilo balans za jedno pristiglo veliko srce i dobilo ga brzo. 

Taj odlazak Džej je mnogo puta najavljivao. Molio je sudbinu sestru da uspori i podsećao nas da život kratko traje i da malo vremena ima. Plašio se da ne postane gitara bez žica. 

Taj tanatos je izbijao iz njega i kada je uspeo u životu i kada su mu zavideli svi. I tada su ga lomili vetrovi, a on je terao po svome i pretio da se – kada jednom ode – više neće vratiti. 

Umelo je ono što peva da ima težinu date reči nekadašnjih beogradskih šmekera. Verovalo mu se dok drži mikrofon verovatno više nego ikome. Jer, Marina Tucaković je možda za druge pisala pesme, ali je za Džeja pisala memoare. 

Autoru teksta ostaje u sećanju koncert na Sajmu ’92. godine. Vraćanje peške na Karaburmu, daleko iza ponoći u prvim satima novembra sa ostalim četrnaestogodišnjacima iz osnovne škole. 

To nam je bio događaj godine. Rat je počeo, očeve su nam već pozvali, a nas uputili na ulicu, gurnuli nam cigarete u ruke i pustili da nemamo ništa. Prirodno, najbolje smo razumeli Džeja koji peva NedeljuNije lako biti mlad i Učini nešto za moju mladost. Hvala mu što nam se tako našao kada niko toj generaciji nije.

Upalićemo za njega sveću kao da ga nema, iako znamo da je negde gore za stolom sa Tomom Zdravkovićem, Rođom Raičevićem i ko zna kojim junacima i antijunacima njegovog doba.

Takav je bio i Beograd za koji je pevao i koji je znao u dušu i iz vulkanske dubine. Jednako mu se i davao nazad – otvorenog srca, ljubavlju deteta prema roditelju.

Zašlo je dole na keju, na “25. maju”, jednog decembarskog dana to sunce ljubavi. Pojaviće se da nas zagreje kad zatreba, najčešće noću u kafani. Ta zvezda zvana Džej greje i kad druge zakažu.

Verujte jednom detetu sa Karaburme.

POSTAVI ODGOVOR

Please enter your comment!
Please enter your name here