Plamičak koji obasjava dušu

Her­ce­gov­ci od Ze­len­go­re, Vo­lu­ja­ka i Le­br­šni­ka si­la­ze gr­le­ći u ša­ka­ma ma­te­rin za­ve­žljaj sa kru­vom i ko­ma­dom si­ra i u svet pu­tu­ju na­vek pra­će­ni sli­ka­ma go­ro­vi­tog de­ča­štva. Toj sud­bi­ni ni­je ute­kao ni dr Dra­go Mi­lo­še­vić (59), dav­no oti­šav­ši iz rod­nih Šu­ma kod Gac­ka, pla­nin­skog ti­ša­ka na hi­lja­du me­ta­ra vi­si­ne: da­nas je re­dov­ni pro­fe­sor Agro­nom­skog fa­kul­te­ta u Čač­ku, ali na svo­joj kuć­noj adre­si, u grad­skoj vi­še­sprat­ni­ci, ku­jun­džij­ski tač­no se­če i ob­li­ku­je dr­vo ja­vo­ro­vo.

– Pre tri go­di­ne po­čeo sam pre­da­ni­je da se ba­vim ruč­nom iz­ra­dom dr­ve­nih vi­se­ćih i zid­nih kan­di­la. Moj otac Mi­lan mo­gao je u dr­ve­tu da ura­di sve što bi oči­ma vi­deo, ma­kar u ala­tu po sve­mu osku­dan. Očin­ska vič­nost le­ža­la je ne­gde u sr­cu mo­je­mu, po­ti­snu­ta dru­gim oba­ve­za­ma. To ne­što, eto, pri­mo­ra­lo me da ra­dim kan­di­la, sva­ko raz­li­či­to i ka­dro da mno­ga po­ko­le­nja nad­ži­vi – pri­ča dr Mi­lo­še­vić za „Po­li­ti­ku”.