Od sebe se pobeći ne može

Može li čovek sam sa sobom i sa svojim strahovima i koje su to životne „raskrsne tačke“ zbog kojih se (ne)postaje bolji čovek, samo su neka od pitanja postavljenih na promociji novog romana Viktora Davidovića „Zašto sam živeo samo jedan sat“ koji je Gradska biblioteka „Vladislav Petković Dis“ predstavila u utorak, 30. januara, u Maloj sali Doma kulture.

Viktor Davidović je autor iz Beograda i pripada novom talasu srpskih književnika. Piše prozu poslednjih deset godina. Pobednik je konkursa Književne omladine Srbije za prvu neobjavljenu knjigu 2011. Tada štampa svoj prvenac „Drvo lešnika“. Dve godine kasnije u IK Kairos objavljuje roman „Sedam dana do ponedeljka“, a u maju prošle godine „Zašto sam živeo samo jedan sat“.

U predstavljanju romana učestvovali su Aleksandra Mišić, prof. srpskog jezika i književnosti u čačanskoj Gimnaziji, autor Viktor Davidović i Marija Radulović, moderator. Praveći mnoge paralele sa delima poznatim u istoriji književnosti, Aleksandra Mišić je govorila o različitim temama koje je autor otvorio: strah, život, smrt, umiranje, zločin, vera, bezverje, bog, poreklo zla…Ima li slučajnosti na ovom svetu ili je on satkan od preciznih, jasno iscrtanih znakova koji nam obezbeđuju sreću ili propast? Da li je sreća onda kada mislimo da smo srećni? I da li je izbor uvek samo naš?…Filozofske, psihološke, sociološke teme trče kao pobesneli stampedo nadmećući se koja će da nadvlada. Čitalac, uznemiren, potresen, iščupan brutalno iz svog mira, hita da sagleda ishod svakog poglavlja što pre, ali onda mu pisac vešto i namerno baci neki dragulj direktno iz tamnog vilajeta, pa on, zanesen, zastaje da uživa u tom blagu. Uz brojne druge utiske, Aleksandra Mišić je rekla da je ovaj roman uzbudio, uznemirio, oduševio i rastužio, zaključivši da je pred Viktorom Davidovićem tek sjajna književna karijera jer on ume da piše, ima šta da kaže i kaže to na zanimljiv način.

„Zašto sam živeo samo jedan sat“ je veoma uzbudljiva psihološka drama u čijoj osnovi je životna priča starog psihijatra smeštenog u sanatorijumu nadomak Beograda. Roman prati radnju od pre Drugog svetskog rata do sadašnjeg vremena. Glavni lik piše životnu ispovest i priseća se detinjstva provedenog u brdima Hercegovine i rane mladosti u Mostaru. Seća se smrti oca, dede i sestre koje su zauvek obeležile njegov život. Nakon preseljenja u Beograd i završenog školovanja, krajem 70-ih počinje da obavlja psihološko-terapeutsku praksu. Centralni deo romana su seanse sa misterioznim pacijentom koji se predstavlja kao Esteban. Uobičajeni razgovor između lekara i pacijenta pretvara se u košmar, a granice između stvarnog i onostranog nestaju. Pošto je terapeutsko dejstvo uvek dvosmerno, glavni lik se suočava sa sobom, svojim strahovima i životnim ciljevima.

Želeo sam da pišem o strahu. Iskonskom, gotovo drevnom strahu koji svako od nas nosi u sebi, nerazumljivom obeležju koje nam je dato prvim udahom ovog sveta i koje u sebi nosimo sve dok i poslednji put ne udahnemo na ovom svetu. Govorim upravo o strahu od smrti, ali i o još nečemu većem – strahu od života, rekao je Davidović.

Književno veče obogatile su tri muzičke tačke koje su izveli Ana Šojić (Usnula je dubok sanak) , hor učenika Gimnazije (Rasti, rasti moj zeleni bore) i Dragoljub Dude Lukić (kompozicija na usnoj harmonici).