Volonter koji je dobio otkaz, pa završio na Sejšelima

Perspektivni košarkaški trener Nikola Maslarević priča za MOZZART Sport o neobičnom iskustvu. [caption id="attachment_70787" align="aligncenter" width="770"] Maslarević sa svojim košarkašima[/caption]

Mladi i perspektivni košarkaški trener Nikola Maslarević rođen je 20. decembra 1990. godine u Čačku. Nikolina trenerska priča počela je tako što je nakon srednje škole 2010. godine došao na sastanak u Borac kod tadašnjeg direktora Milana Smiljanića, kojem je tad objasnio da želi da bude košarkaški trener. Naravno znao je da mora mnogo da uči.

„Zamolio sam Milana, koji sad živi u Pitsburgu u SAD-u, da mi dozvoli da gledam treninge svih selekcija Borca. Osam meseci sam vredno dolazio svakog dana i s tribine posmatrao sve treninge u hali kraj Morave. Nakon tih osam meseci počeo sam volonterski da radim u klubu svetle tradicije. Priključen sam selekciji mlađih pionira koje je tada vodio Ivan Radovanović, sadašnji trener u stručnom štabu Tamiša iz Pančeva“, kaže za MOZZART Sport Nikola Maslarević.

Volonterski rad u Borcu se baš odužio i trajao je celih pet godina.

„Za tih pet godina radio sam sa svim selekcijama u klubu. Pomagao sam svim trenerima Miroslavu Miliću s pionirskom selekcijom, Dejanu Tomaševiću s kadetskom, Aleksandru Bjeliću s juniorskom selekcijom. Posle pet godina volonterskog rada dobio sam otkaz. Rečeno mi je da nema više prostora za volontera i da klub nije u mogućnosti da me zaposli. Lađe su potonule i tad sam mislio da nikada neću uspeti kao trener, ali ipak gajio sam određenu nadu. Van Borca sam proveo četiri meseca.“

U to vreme na čelo prvog tima dolazi trener Aleksandar Bjelić, a koordinator mlađih kategorija postaje Raško Bojić.

„Na poziv dugogodošnjeg trenera Borca vraćam se u klub i preuzimam, prvi put kao glavni trener, i s pionirskim timom, generacija 2001/02, osvajam prvo mesto u Ligi Zapadne Srbije što nas odvodi na finalni turnir prvenstva Srbije. Turnir je odrzan u Čačku, a mi smo nesrećno poraženi od Mege u četvrtfinalu.“

I naredne godine s pionirskim timom Nikola je izborio plasman među 16 najboljih ekipa u Srbiji.

„Prošle godine sam pionirski tim uveo u Međuregionalnu pionirsku ligu. Takođe, bio sam priključen i radu s prvim timom Borca na čemu zahvalnost dugujem Rašku Bojiću. Izuzetno sam ponosan na vreme koje sam proveo u Borcu. Proveo sam lepih osam godina, učeći i radeći s divnim ljudima. Čačak je moj grad, a Borac je moj klub i trudim se da sa Sejšela, gde sam sad, pratim svaku utakmicu Borca i uvek navijam za svoj tim. Priželjkujem da klub ove godine izbori plasman u ABA 1 ligu jer to Borac zaslužuje, a pogotovo igrači i ljudi koji rade kraj Morave.“

POSEKAO SAM BADNJAK, DORUČKOVAO ČESNICU I KRENUO U AFRIKU...

I tu stižemo do Sejšela, destinacije o kojoj mnogi maštaju, a gde Nikola ima priliku da radi.

„U avgustu prošle godine na poziv trenera Ratka Joksića otišao sam na Zlatibor u kamp Aleksandar Nikolić. Na kampu sam radio kao trener jednu smenu i tu sam upoznao Andriju Golubovića, momka poreklom iz Beograda, ali je rođen i živi u Pretoriji, u Južnoafričkoj Republici. Andrija radi na Sejšelima kao trener njihovog omladinskog nacionalnog tima. Na Andrijin predlog i poziv, sam odlučio da napustim Čačak i odem na Sejšele. Odluka nije bila laka, ali svestan važnosti situacije u kojoj se nalazim, i činjenice da je trenerski posao takav donosim odluku da napravim korak dalje u karijeri. Na Badnji dan ove godine sam s bratom i ujakom odsekao badnjak, sutradan s porodicom doručkovao česnicu, naravno ništa nisam izvukao, a-ha-ha, i simbolično, na Božić sam iz Beograda odleteo za Milano, pa iz Italije u Adis Abebu, pa iz Etiopije na Sejšele. Let je trajao 18 sati.“

Na Sejšele mladi trener Maslarević stize 8. januara i tad kreće nova priča.

„Sejšeli su prelepi, ovakva priroda postoji samo ovde, ljudi su druželjubivi i srdačni. Sejšeli imaju preko 150 ostrva, ali tri najveća i najpoznatija su Mahe, ostrvo na kom se nalazi i glavni grad Viktorija. Drugo ostrvo je Praslin na kom se nalaze najlepše plaže na svetu i kornjače stare i do 150 godina. Treće ostrvo je La diže. Ja sam na ostrvu Mahe. Na Sejšelima žive ljudi različitih nacionalnosti, ima dosta Indijaca, Afrikanaca, Francuza, Engleza, Kineza, a ima i Srba. Govori se kreolski jezik, ali se koriste engleski i francuski. Život na Sejšelima je prelep, uvek je toplo, temperatura se ne spušta ispod 27 stepeni, tako da uvek možete u obilazak ostrva ili na kupanje. Januar i februar su meseci kada je sezona kiša i tad pada često. Temperatura ni tad ne pada, kiša padne pola sata i nakon 15 minuta je opet sve suvo. Hrana nije kao naša, ljudi ovde jedu ribu, plodove mora, pirinač, paste i salate.“

Šta nam možeš reći o košarci tamo?

„Košarka na Sejšelima je u razvoju, ali ljudi imaju ogromnu energiju i želju da uče i da unapređuju svoj sport, pa tako i košarku. Ovo je turistička država pa i kroz sport vide šansu da privuku turiste. Imaju organizovanu ligu i to dva ranga takmičenja. U prvom i drugm rangu se takmiči po deset timova. Vodim seniorski tim u prvom rangu takmičenja. Što se tiče kvaliteta igrača, lokalci su slabiji, ali ima dosta dece koja žele da rade i vredno treniraju. U ligi ima dosta kvalitetnih afričkih igrača tako da oni daju dodatni kavalitet takmičenju.“

Ugovor je parafiran na dve godine.

„Što se nekih planova tiče imam ambiciju da odradim ugovor, da iskoristim priliku i učim. Idem korak po korak, pa gde me trenerski put odvede. Rad sa igračima s afričkog kontinenta je poseban i dosta se razlikuje od rada s evropskim igračima. Ovo iskustvo će mi sigurno mnogo pomoći u karijeri. Napominjem, ovu priču o Sejšelima ne želim da ljudi iz Srbije shvate kao moje hvalisanje. Znam da moji drugari u Čačku žive teško i želim im svako dobro“, zaključio je javljanje sa Sejšela Nikola Maslarević. Mozzart Sport, Đurđe Mečanin