Suk­ne­ne čak­ši­re ko­je su mu osta­le kod ku­će, na­red­nik iz Pi­ro­ta po­znao pet me­se­ci ka­sni­je na jed­nom Bu­ga­ri­nu.

So­lun­ski front, za­pad­ni Ve­ter­nik 1917: De­se­ti puk Ra­do­mi­ra Cvi­jo­vi­ća

Ne­ma ra­ta bez po­bed­ni­ka i mu­če­ni­ka, ali u či­tan­ka­ma po­ve­snim ret­ko na­la­zi­mo slo­vo o sre­ći ili če­me­ru obič­nog voj­ni­ka. Ne­što od to­ga pri­be­le­žio je ka­pe­tan Ra­do­mir Cvi­jo­vić, ko­man­dir Tre­će če­te De­se­tog pu­ka Srp­ske voj­ske. Uči­telj iz Du­ča­lo­vi­ća na Ov­ča­ru, po­to­nji pot­pu­kov­nik i na­rod­ni po­sla­nik, na ru­bo­ve rat­nog dnev­ni­ka vo­đe­nog od av­gu­sta 1915. do ja­nu­a­ra 1916. uno­sio je i ma­la zbi­ti­ja kao ve­li­ke sve­do­ke isti­ne: ne­kom rat, ne­kom brat…

Ta­ko za­be­le­že­ne pri­po­ve­sti voj­ni­ka, idu ovim pu­tem…

Pr­va…

„Na­red­nik je na Do­brom po­lju po­znao na jed­nom za­ro­blje­nom Bu­ga­ri­nu svo­je suk­ne­ne čak­ši­re, ko­je su kod ku­će osta­le. Bu­ga­rin iz­ja­vi, da je u tom se­lu (oko­li­na Pi­ro­ta) se­deo pet me­se­ci u ku­ći jed­ne le­pe že­ne, či­ji je muž u ra­tu „baš ča­uš”, da je sa njom ži­veo, i da mu je ona na ra­stan­ku da­la ove čak­ši­re, ve­ša, ča­ra­pe i osta­lo.

Po­što se ovom ni­je ve­ro­va­lo, to je iz­neo pi­smo ko­je je si­noć – pred bor­bu do­bio od svo­je lju­bav­ni­ce. Srp­ski na­red­nik je po­znao ru­ko­pis svo­je že­ne, uzeo pi­smo i čak­ši­re za uspo­me­nu, a Bu­ga­ri­na po­slao u rop­stvo, ži­vog.

Dru­ga…

Pre ne­kog vre­me­na de­sio se ovaj slu­čaj: ka­pe­tan iz P. spro­vo­dio je za­ro­blje­ne bu­gar­ske voj­ni­ke i jed­nog ka­pe­ta­na. Oba ka­pe­ta­na su uz put raz­go­va­ra­la. Bu­ga­rin osu­đu­je rat, ža­li Sr­be, ve­li da je ru­so­fil. Vo­li Sr­be i za­to se u va­ro­ši P. ože­nio udo­vi­com jed­nog srp­skog ka­pe­ta­na, sa dvo­je de­ce.

Za­in­te­re­so­van ovim Sr­bin, po­što je i sam iz P. pi­ta Bu­ga­ri­na, ka­ko se zo­ve go­spo­đa? Bu­ga­rin iz dže­pa iz­va­di fo­to­gra­fi­ju jed­ne le­pe že­ne sa dva de­te­ta i pru­ži je Sr­bi­nu; Ovo je mo­ja že­na! Sr­bin uze, po­gle­da, za­lju­lja se, se­de, za­pla­ka i po­lju­bi de­cu na sli­ci.

Bu­ga­rin se upla­ši! Sr­bin mu pru­ži sli­ku, go­vo­re­ći kroz su­ze:

„Ovo su mo­ja že­na i de­ca. Ču­vaj mi de­cu, a že­na ti dža­ba.”

Mno­gi će od nas, i u de­ce­ni­ja­ma što sle­de, pro­ći ova­ko kao na­red­nik i ka­pe­tan…

Tre­ća…

„Brat tr­gov­ca iz Čač­ka, ja­vio ov­de Ra­den­ku da mu je že­nu ote­rao, jer ju je uhva­tio sa jed­nim stra­nim go­spo­di­nom. Ko­li­ko Sr­bi­ja do­bi­ja u ze­mlji to­li­ko će, sto pu­ta vi­še, srp­ski na­rod iz­gu­bi­ti u mo­ral­nom po­gle­du. Bi­će sve­tlih iz­u­ze­ta­ka, u ko­ju ja na­šu po­ro­di­cu – na pr­vom me­stu – ra­ču­nam, ali će ma­sa da pod­leg­ne i pro­pad­ne, jer će ra­ču­na­ti da je sa na­ma voj­ni­ci­ma, ne­sret­nim iz­gna­ni­ci­ma iz ze­mlje – svr­še­no.”

Na­red­nik Raj­ko iz dru­ge če­te pri­mio je do­pi­snu kar­tu, od ku­će iz Pri­slo­ni­ce, gde mu brat ja­vlja da je do­bio ma­će­hu. Otac ma­to­ri uzeo že­nu ko­ja je od Raj­ka mla­đa pet-šest go­di­na. Ona se uda­la da po­ve­že gla­vu, a što joj sta­rac ne mo­že da­ti – na­ći će. Ona ra­ču­na­la: bo­lje se uda­ti i za star­ca ka­da mom­ci iz­be­go­še – ne­go ni­ka­ko.

Bu­gar­ski za­ro­blje­ni­ci pri­ča­ju da je sva­ki nji­hov voj­nik imao po se­li­ma oko Ja­go­di­ne po ne­ko­li­ko lju­bav­ni­ca – na­ših že­na i de­vo­ja­ka. One su im go­vo­ri­le: Po­bij­te sve te na­še, ne­ka ni­ko ne do­đe, vi ste bo­lji od njih.

Če­tvr­ta…

„Sto­jan oti­šao da do­ne­se do­ru­čak ko­man­dan­tu ba­ta­ljo­na pa ga ne­ma. Tra­že ga. Ja mi­slim da je po­be­gao. Ku­var Cvet­ko­vić do­ne­se mi jed­no pi­smo i re­če da je tru­bač Sto­jan po­be­gao Bu­ga­ri­ma i od­veo dva voj­ni­ka iz tre­će če­te. Si­noć svi­rao kod Bu­ga­ra u tru­bu. Ja, uža­sne džu­ke­le, ako Bo­ga zna. Dve go­di­ne je u šta­bu, ni­šta ni­je ra­dio i sad – be­ži.”

Be­le­ške je u iz­vor­nik Me­đu­op­štin­skog isto­rij­skog ar­hi­va u Čač­ku une­la Mi­lo­mir­ka Adžić, ar­hiv­ski sa­vet­nik ove ku­će, na­po­mi­nju­ći:

„U ovom pri­lo­gu pri­re­đe­ni su za­pi­si Ra­do­mi­ra K. Cvi­jo­vi­ća na ko­ri­ca­ma rat­nog dnev­ni­ka, nul­tim stra­na­ma i na pra­znim me­sti­ma u okvi­ru dnev­ni­ka. U no­vi­je vre­me po­ra­slo je in­te­re­so­va­nje za is­tra­ži­va­nja do­ku­me­na­ta pri­vat­ne sa­dr­ži­ne, jer pro­u­ča­va­nje lič­nih po­gle­da mo­že znat­no pri­bli­ži­ti taj pe­ri­od isto­ri­je jav­no­sti da­na­šnji­ce.

Za­hva­lju­ju­ći dnev­ni­ci­ma, me­mo­a­ri­ma i dru­gim be­le­ška­ma mo­že­mo upo­re­di­ti sva­ku do­bi­je­nu in­for­ma­ci­ju zva­nič­nih iz­vo­ra sa is­ku­stvi­ma po­je­din­ca. Ko­li­ko se po­kla­pa pro­pa­gan­da sa onim što su po­je­din­ci za­i­sta pro­ži­ve­li? Že­li­mo da ob­ja­vlji­va­njem ovih za­ni­mlji­vo­sti sa­ču­va­mo se­ća­nje na te­ške i slav­ne da­ne srp­ske isto­ri­je, da se odu­ži­mo na­šim pre­ci­ma, ju­na­ci­ma iz Pr­vog svet­skog ra­ta, ko­ji su pro­šli gol­go­tu i uža­sna stra­da­nja, bo­ri­li se do kra­ja ča­sno i svim sr­cem za Sr­bi­ju i nas, nji­ho­va po­ko­lje­nja.”

Ne­ki srp­ski or­fej što je voj­nu pre­gu­rao ostav­ši u Otadž­bi­ni, za­be­le­žio je vaj­ka­nje ma­ti­ca na­ših: „Kra­lju Pe­tre, što ne pu­štaš lju­de, ’oće ’va­mo že­ne da po­lu­de.” Ili: „Kra­lju Pe­tre, što ne pu­štaš mom­ke, Te­be ’va­mo pro­kle­še đe­voj­ke.”
Politika, Gvozden Otašević

POSTAVI ODGOVOR

Please enter your comment!
Please enter your name here