„Bez smeha se, čak i u najtežim trenucima, u našoj dolini suza stvarno ne može”, besedi dr Vladimir Dimitrijević.

Svi mi sebe uzimamo preozbiljno, zaboravljajući da se nasmejemo svom liku u ogledalu i odbijajući da dopustimo drugima da nas vide kakvi jesmo – dečica koja puze ka Carstvu Božijem. Ako se ne smejemo na sopstveni račun i ako ne dopustimo drugima da nam se smeju i da se sa nama smeju, mi počinjemo da obogotvoravamo sami sebe. Zbiti šalu na sopstveni račun je ponekad slično iskrenoj ispovesti. Dopustiti da se drugi šale na naš račun jeste kao prihvatiti proroštvo – kaže za „Politiku” dr Vladimir Dimitrijević, profesor književnosti u čačanskoj Gimnaziji i mislilac pravoslavni.

Evo kako je naš sabesednik, uoči svetog dana, odgovorio na pitanje postoji li hrišćanski humor?

„Da li ste čuli anegdotu o učeniku koji je dobio u poslušanje da nagradi svakoga ko ga uvredi? To je činio tri godine a zatim bio oslobođen svoga poslušanja i krenuo na put u Atinu. Čim je ušao u grad, srete sa sa nekim starcem koji odmah poče da ga vređa. Učenik prsnu u smeh. ’Zašto se smeješ?’, upita ga starac. Učenik mu odgovori: ’Smejem se zato što sam tri godine plaćao za ovako nešto, a ti me sada častiš za džabe.’
Politika, Gvozden Otašević

POSTAVI ODGOVOR

Please enter your comment!
Please enter your name here