Imitiranje nečijeg hoda kao ruganje, pričanje uvredljivih viceva ili slanje ponižavajućih poruka SMS-om ili preko društvenih mreža, samo su deo podugačkog spiska tipičnih situacija diskriminatorskog ponašanja u školama koje se više neće tolerisati.

Od ove školske godine, naime, učenici, ali i svi ostali u obrazovnom sistemu, moraće mnogo više pažnje da posvete tome kako se ponašaju i šta govore jedni drugima, jer je počela primena novog Pravilnika o sprečavanju diskriminacije.

foto: Shutterstock

Pun naziv jeste “Pravilnik o postupanju ustanove u slučaju sumnje ili utvrđenog diskriminatornog ponašanja i vređanja ugleda, časti ili dostojanstva ličnosti”, a stupio je na snagu 1. septembra, i primenjuje se u predškolskim ustanovama, osnovnim i srednjim školama.

Kako kažu iz Ministarstva prosvete, na ovom Pravilniku rađeno je dugo, pažljivo i uz pomoć mnogih stručnjaka, poput poverenice za zaštitu ravnopravnosti, ali iza njega stoje pre svega pomoćnica ministra prosevte za predškolsko i osnovno obrazovanje Vesna Nedeljković i njen tim.

Pravilnik uzima u obzir da diskriminatorski mogu da se ponašaju svi učesnici obrazovnog sistema: deca, roditelji i nastavnici, i predviđa mehanizme za rešavanje svih potencijalnih situacija, ali i prevenciju takvog ponašanja.

Maltretiranje nekog zato što nije iste vere, boje kože i nacionalnosti kao većina, ili zato što je siromašan… navedeno je kao nekoliko najčešćih razloga za diskriminaciju.

Primeri iz često surove svakodnevnice

Takođe, u Pravilniku su taksativno navedeni i primeri pojedinačnih tipičnih situacija u kojima đak diskriminiše druge, u cilju konkretnog razumevanja koje sutuacije zapravo jesu diskriminatorne, a sve ih vezuje to da je diskriminisanoj osobi “povređeno lično svojstvo”, kako je objašnjeno.

Tako, podsmevanje drugim učesnicima u obrazovanju (dakle, ruganje drugim đacima, njihovim roditeljima i zaposlenima u školi) na osnovu nacionalnosti, omalovažavanje i oslovljavanje pogrdnim imenima pripadnike određenih grupa, smatra se diskriminacijom.

Tu spada i ignorisanje i izbegavanje, ali i pričanje uvredljivih viceva i uopšte neumesnih šala.

Pevanje uvredljivih pesama

Tu su i imitiranje hoda, govora, izgleda ili bilo kakvo drugo podsmevanje onima sa smetnjama u razvoju ili invaliditetom, a diskriminacija je svakako i nametanje određenih (dakle, različitih) očekivanja dečacima i devojčicama.

U Pravilniku su se našli i pevanje uvredljivih pesama, slanje uvredljivih i ponižavajućih poruka, slika i vređanje na društvenim mrežama.

Preterano i neosnovano hvaliti pripadnika većinskog stanovništa, ili nasuprot tome, umanjivati nečiju vrednost samo zato što je pripadnik manjinske grupe, takođe je uvršteno u diskriminatrono ponašanje.

Važno je da ne povredimo druge

Prema rečima Nedeljković, ne smemo da se pravimo da nešto nismo čuli i da je određeno ponašanje simpatično, ako nekog vređa. Moramo da vodimo računa da svojim činjenjem nekog ne povredimo.

Često se postavlja pitanje „Kako bi se ti osećao da je on tebi uradio tako nešto?“. A tom učeniku, tako nešto stvarno ne bi smetalo. Svi su različiti. Primeri mogu da budu i banalni, poput toga da jedan đak drugom stalno uzima gumicu. Ali ako mu to smeta, prosto mu nemoj uzimati gumicu – kaže Vesna Nedeljković.

foto: Shutterstock

Jednaki uslovi za sve

S druge strane, i ustanova može da diskriminiše.

– Ukoliko je dete slabovido, a učitelj kaže: „Uslov da pođeš na ekskurziju jeste da imaš ličnog pratioca“. Ili, ako je dete alergično, recimo, na brašno, kažu: „Ne mogu da te vodim na rekreativnu nastavu, jer ne mogu da ti organizujem potrebnu ishranu“. Ako ustanova organizuje akivnost, dužna je i da obezbedi potrebne uslove – naglašava Gordana Cvetković, rukovodilac grupe za zaštitu od nasilja i diskriminacije pri Ministarstva prosvete.

Prema njenim rečima, najčešće su diskriminisana romska, zatim siromašna deca, deca iz hraniteljskih porodica ili ona koja su pretrpela nasilje ili su bolesna.

– Postoji stereotip da romska deca ne vole da uče, a da deca sa posebnim potrebama ne mogu da uče. Da bismo sprečili diskriminaciju, potrebno je da negujemo inkluzivnu klimu, kao i prihvatanje deteta sa svim osobinama koje ima. Ovo se, naravno, ne odnosi samo na decu iz osetljivih grupa, već i na svakog pojedinca – navela je Gordana Cvetković.

U tom smislu, i talentovana deca mogu biti diskriminisana, jer, ukoliko nastavnik ne prepozna da je u pitanju učenik kome je potrebno prići na poseban način, ono može da stagnira.

Kad roditelj vrši diskriminaciju

Osim vršnjaka, ustanove i nastavnika, i roditelji mogu da diskriminišu.

– Kada čujem da se 30 roditelja iz jednog odeljenja organizovalo protiv jednog deteta, uvek pomislim, zar nije lakše organiozovati se ZA to dete? A česti su primeri kada roditelji vrše diskriminaciju modelom „ti nećeš ići u školu dok taj učenik ne uradi to i to“ – kaže Gordana Cvetković, rukovodilac grupe za zaštitu od nasilja i diskriminacije.

Prevencija pre svega

Prepoznavanje određene radnje kao diskriminatorne ključno je za njenu prevenciju, te se donekle prevenciji čak daje prednost u odnosu na intervenciju.

Iako je potrebno da budu uključeni i roditelji i škola, najznačajniju ulogu Nedeljković dodeljuje razrednim starešinama, mada, prema Pravilniku, svaka škola mora da ima tim koji će se baviti prevencijom i drugim merama za borbu protiv diskriminacije.

Direktor nema pravo na grešku

Pravilnik je u isto vreme i informativan i edukativan, uz jasne i konkretne korake koje treba preduzeti u domenu prevencije i postupanja. Direktor sada nema pravo na grešku, ističe pomoćnica ministra za predškolsko i osnovno obrazovanje.

Sam Prvilnik ne predviđa konkrene kazne za one koji se i pored svega ponašaju diskriminatorski, a plan za zaštitu od diskriminacije pre svega podrazumeva da se određenim aktivnostima promene stavovi i ponašanje koje dovodi do diskriminacije. Dakle, pre svega, pojačan vaspitni rad.

Za svaki procenjeni nivo diskriminacije direktor ustanove je dužan da podnose prijavu nadležnim organima, te obaveštava Ministarstvo ili nadležnu školsku upravu, i to u roku od 24 sata od događaja.

Pre prijave obavlja se razgovor sa roditeljima, osim ako tim za zaštitu, policija ili centar za socijalni rad procene da time može da bude ugrožen najbolji interes deteta i učenika. Na kraju se prate efekti preduzetih zaštitnih mera.

POSTAVI ODGOVOR

Please enter your comment!
Please enter your name here