U našu redakciju stiglo je otvoreno pismo Sindikata obrazovanja Čačak, upućeno roditeljima, koje prenosimo u celosti:

– Poštovani roditelji,

Obraćamo vam se znajući da su naši učenici vaša deca, i želeći da vam odgovorimo na pitanje – zašto prosvetari tako često štrajkuju. Da li su oni puki neradnici koji žele visoke plate ili je u pitanju nešto drugo?

Dragi roditelji, morate biti svesni činjenice da se u poslednje dve decenije školstvo u Srbiji velikom brzinom urušava. Cilj je da se razori dobra državna škola i obrazovanje dostupno svima učini dostupnim samo tajkunskoj eliti. Vaša deca treba da budu jeftina radna snaga kod kuće i u inostranstvu. Taj proces traje do dana današnjeg, a skoro svaki sledeći ministar prosvete, novim zakonima, razara i ono malo kvaliteta što nam je u obrazovanju ostalo, pre svega zahvaljujući trudu prosvetnih radnika, koji ne žele propast školstva. Upravo zbog toga, vlasti redovno huškaju roditelje protiv prosvetara, optužujući ih da su „neradnici“, nesposobni i slično. A za to vreme, Ministarstvo prosvete đacima uvodi nove predmete i opterećuje ih tako da učenici petog razreda osnovne škole imaju skoro svaki dan po šest časova, a učenici srednjih škola po sedam. Pri tom su novi predmeti, uvedeni u školskoj 2018/19. godini, poput „Jezika i komunikacije“ i „Održivog razvoja“, uče na kursevima od po dva dana, bez udžbenika i ozbiljnih nastavnih planova i programa. Vaša deca su preopterećena, ali za to nismo krivi mi, prosvetari, nego oni koji prosvetom upravljaju ne pitajući nikoga i primajući komande iz ko zna kakvih centara moći, koja od Srbije pravi koloniju.

KAKO RUŠE NAŠU ŠKOLU?

Zna se kako se urušava obrazovanje: prvo se smanjuje stvaralačka motivacija nastavnika, zatim se umanjuje njihov autoritet, potom se birokratizuje i liberalizuje obrazovni proces, što dovodi do uništavanja intelektualne atmosfere, zatim se događa pogrešan izbor rukovodećih kadrova i na kraju sve se to maskira da javnost ne primeti. Nastavnici u školama su loše plaćeni, pod neprestanim nadzorom i kontrolom. Umesto da uče đake, oni se zamlaćuju vođenjem suvišne i nepotrebne administracije. Đacima se daju sva prava, a prosvetni radnici su nezaštićeni čak i od nasilja. Cilj je da škola prestane da bude škola, i da postane vrtić za čuvanje dece do 18 godina, kako je u nekim zemljama, poput Švedske, čiji se sistem obrazovanja urušio za dve decenije, i gde profesori samo 30% vremena učenicima prenose znanje, a ostalo vreme ih čuvaju i zabavljaju.

KAKO NAM PODMEĆU NOGU?

Šta vidimo?

1. Ni roditelji, ni prosvetari, ne mogu da utiču na nastavne planove i programe, niti imaju bilo kakav upliv na procese razgradnje školstva.

2. Prosvetne vlasti stvaraju probleme, a zatim ih prebacuju na nastavni kadar, tvrdeći da smo nesposobni i da nismo u stanju da u život sprovodimo njihove „genijalne ideje“. Uveli su inkluziju – deca sa posebnim potrebama, kojima je potreba naročita briga i pažnja stručnih pedagoških lica, bačena su u nepripremljen školski sistem. Došla su među učitelje koji nisu bili u stanju da inkluziju primene u „klasičnim“ odeljenjima, jer je to nemoguće bez ozbiljne podrške posebno stručnih lica. Time su oštećeni i učenici sa posebnim potrebama, a u pitanje je doveden nastavni proces u celini. Sada uvode „dualno obrazovanje“, takođe bez ikakve pripreme. Reč je o prenaglašavanju jednog, u osnovi marginalnog segmenta srpskog obrazovanja, sa težnjom da se proces obrazovanja i vaspitanja svede na jednostavni instant-paket obuke za proizvodnju jeftine radne snage stranim investitorima. Italijanski filosof Dijego Fuzaro, jedan od saradnika naše sindikalne borbe, poručuje:“Reći ću vam bez slatkorečivih prepričavanja, reći ću vam na najdirektniji način: dualno obrazovanje je eksploatacija maloletničkog rada. Ni više ni manje. Evo, ukratko, zašto morate da se suprotstavite toj ponižavajućoj gadosti koja vređa dostojanstvo i sakati vašu budućnost: škola mora obrazovati i poučavati, odnosno stvarati ljudska misleća bića svesna svoje prošlosti i otvorena za projektovanje svoje budućnosti. Škola ne služi stvaranju mesta za fleksibilno tržište rada. Škola nije preduzeće, iako je na to svode (krediti kao ocene, obrazovna ponuda, školska autonomija, dualno obrazovanje i tako dalje, od lošeg do sve goreg). Dualno obrazovanje vas čini prostim automatima proizvedenim na montažnoj traci, spremnim za tržišno superiskorišćavanje.“

3. Škole su stavljene pod sve moguće oblike nadzora i kontrole. Vezuju nam ruke, a primoravaju nas da sviramo violinu.

4. Sve vreme, škola se u javnosti gleda kroz problem nasilja i nasilništva – kao da nasilje proizvode prosvetari, a ne društvo divljeg kapitalizma u kome se stvarnost pretvara u sramni rijaliti šou. Taj problem često prenaduvavaju izvesne nevladine organizacije, koje time dolaze u centar društvene pažnje i skupljaju pare od, uglavnom stranih, donatora, koji treba da civilizuju našu „divlju“ decu. Problem nasilja zaista postoji, ali se on ne rešava palijativnim metodama i pretvaranjem škola u istražne prostorije i sudnice!

5. Najveća opasnost je uvođenje novih predmeta lišenih temeljne saznajne vrednosti, a nauštrb fundamentalnih predmeta bez kojih se ne može ići na univerzitete. Više „školigrice“, manje matematike i srpskog jezika!

DO SKOROG VIĐENjA

Poštovani građani! Dragi roditelji!

Kad čujete da Unija sindikata prosvetnih radnika štrajkuje, znajte da to nisu neradnici koji traže velike plate, nego ljudi kojima je do vaše dece stalo mnogo više nego mnogima iz Ministarstva prosvete, koji smatraju školstvo eksperimentisanjem uživo i koji će otići iz sistema mnogo brže od nas, koji smo u njemu doživotno. Mi ne štrajkujemo zbog para, nego zbog principa. Mi se borimo da vaša i naša deca imaju budućnost u Srbiji, da ne beže na Zapad, da ne budu jeftina radna snaga koju će svako moći da zloupotrebljava i ponižava. Ako uruše naše školstvo, onda deca običnih ljudi neće imati mogućnosti da se kvalitetno obrazuju i društveno napreduju, a privilegovana klasa će svoju decu davati u najbolje privatne škole u zemlji i inostranstvu.

Naša borba nije samo borba za opstanak, već i borba za poštovanje knjige iz koje naši učenici uče, a koja je obezvređena, za vrednost njihove diplome, za njihovo mesto u društvu, za njihovu slobodnu ličnost, za njihovu budućnost. To neki roditelji, na žalost, ne shvataju. Da li mogu da se vaspitavaju i uče oni koji ne stoje uspravno, koji su zgaženi, pocepani, odbačeni? Umesto da im budemo obrasci, mi svojim statusom, za koje je kriv odnos izvršnih vlasti prema obrazovanju, odbijamo od knjige, od škole, od puta koji je škola oduvek gradila. Dragi roditelji, naučite nešto lepo i od svoje dece. Možda ona bolje od vas vide u kakvom svetu živimo i kakav svet bi trebalo da gradimo. Sve što je propušteno može se naučiti, ali se teško uči šta je čovek. U ime tog čoveka u vašoj deci, u vama i u nama, mi se sada borimo. Zato očekujemo da nas shvatite i podržite, jer ovo što se događa nama ne želimo da se dogodi vašoj deci.

Sindikat obrazovanja Čačak će vas uskoro obavestiti o javnoj tribini na kojoj ćemo razgovarati o nasušnim pitanjima školstva u Srbiji. Mi nismo protiv pravih reformi i usavršavanja školskog sistema. Mi smo protiv razaranja školstva pod izgovorom poboljšanja. Mi smo, ponavljamo, oni koji se bore za budućnost vaše dece, a naših učenika. Pridružite nam se u toj borbi!

POSTAVI ODGOVOR

Please enter your comment!
Please enter your name here