Razmišljanja Željka Obradovića: Ko proizvodi ratove, ko je najpošteniji čovek na svetu i kome bi bio pomoćnik

O košarci više nema mnogo šta da kaže pošto je sve dokazao delima. Zato je teško postaviti pitanje Željku Obradoviću na koje do sada već nije odgovorio. Najtrofejniji trener u istoriji evropske košarke je zato sve zanimljiviji kada priča o nekim živpotnim putevima i razmišljanjima, nego o košarci u kojoj je rekao sve.

U intrevjuu za tursku genciju Anadlija, Obradović je pričao o košraci, ali i o drugim temama koje su manje vezane za sport.

Kada biste imali tu moć, šta biste promenili u svetu?

“Postoji velika razlika između bogatih i siromašnih. Svaki čovek u svetu ima pravo da ima normalan i dobar život. Kada o tome razgovarate, svako će s tim da se složi. Ali kada treba pomoći ljudima, onda nema reakcije. Jedina stvar koju više nikada u životu ne želim videti je rat. Bilo gde u svetu. Naš svet ima jednu mračnu i jednu, recimo, dobru stranu. Mi uvek govorimo o tome zašto nastaje neki problem u svetu, ko pravi probleme… Mislim da je to jednostavno razumeti. Ko provocira i kako sve nastaje. Ali, na kraju svega toga, uvek cenu plaćaju oni slabiji, oni koji su siromašni”, kaže Obradović.

Obradović je poznat po temperamentnim reakcijama kraj klupe.

“Moji igrači mi veruju, a i ja verujem njima. Pauze su vrlo kratke. Imam minut vremena da im prenesem nešto kako bi bili bolji na terenu. Oni to vrlo dobro znaju i razumeju šta ja tražim. To je nešto između mojih igrača i mene. To je nešto prirodno i deo mene. Ponekad moram da uspostavim ekstra motivaciju. Nikada pre meča ne razmišljam na način: ‘Moram to reći na pauzi’. U većini slučajeva, oni se koncentrišu i vrlo dobro razumeju moju poruku. Ja moram da ih motivišem rečima. Ono što je najznačajnije u našem poslu jeste da moramo biti koncentrisani punih 40 minuta. To nije lako, ali moramo”, podvukao je Obradović.

Na pitanje o tome da li smatra da bi film ili knjiga posvećeni njegovom životu mogli biti od pomoći mladima, kojima je jedan od uzora, Obradović je odgovorio:

“Uvek podržavam sve što će biti dobar primer mladima. Generacije se brzo menjaju. Dok sam bio u Čačku, za primer sam uzimao ljude koji tamo igraju. Nastojali smo da budemo kao oni. Vrlo su značajne obaveze trenera koji radi s mladima. To je zapravo najteže, jer moraju imati mnogo strpljenja. Moraju pomoći mladima da zavole košarku”.

Obradović ističe kako je najvažnija komunikacija s ljudima.

“S obzirom na to da smo ljudi, moramo uspostaviti vezu i razgovarati jedni s drugima. Nažalost, razvojem tehnologije prijatelji su nam postali mobilni telefoni i tableti, ali oni nam nikada ne mogu biti pravi prijatelji”, kazao je Obradović.

Prisetio se kada je sa 32 godine doveo Partizan do istorijske titule u Istanbulu.

“Voditi Partizan tada za mene je bilo nešto kao san. Profesor Nikolić nije bio samo trener u košarci, već i u životu. Vrlo dobro se sećam. Posle evropskog šampionata, prišao mi je i rekao: ‘Nadam se da ćeš biti još uspešniji'. Bio sam iznenađen i u sebi sam pomislio: ‘Šta on to priča, šta može biti veći uspeh od ovoga?' Profesor Nikolić je bio takav čovek, vrlo jasno je video budućnost. Bio je korak ispred svih”, kazao je Obradović.

Na kraju razgovora je odgovorio i na nekoliko kratkih pitanja.

Košarka: Strast Fenerbahče: Neverovatan klub Aleksandar Nikolić: Ljubav i poštovanje, moj drugi otac Ivković: Isto što i mislim o Aleksandru Nikoliću Dimitris Diamantidis: Najpošteniji čovek kojeg poznajem Evroliga: Lepa organizacija Istanbul: Veoma lep grad Šarunas Jasikevičijus: Karakter Čiji biste pomoćni trener želeli da budete: Ivkovićev, samo sam bio njegov pomoćnik.