U Čačku po nadimku Željka Obradovića nazvali su jedan caffe –"Žoc"

Čačak se širom Starog kontinenta, ali slobodno možemo napisati i sveta, prepoznaje, pre svega, po košarkašima i košarkaškim trenerima. U Borcu, Želu i Mladosti ponikla su najveća evrpska košarkaška imena. Za ilustraciju Čačak je iznedrio Dragana Kićanovića, Radmila Mišovića, Dragana Arsića, Vladimira Androića, Radisava Ćurčića… za mlađe naraštaje pominjemo Miloša Teodosića, Duška Savanovića, Miroslava Raduljicu, Aleksandra Rašića, Uroša Tripkovića, Marka Marinovića… Zaista je teško pomenuti sve igračke veličine koje su se dokazale u hali kraj Morave, na Želovom… Da nam ne zamere Grbo, Čuri, Jore, Džoli, Marko, Nikola, Savo, Biorac, Bohinjac, Šljivo, Milan, Sakson, Dragićevići, Drobnjak, Sajo, Haris, Oliver i ostali… Takođe, u Borcu su, kao treneri radili, profesor Aleksandar Nikolić, Lazar Lečić, Darko Rajaković, Boško Đokić, Milovan Stepandić, Milan Petronijević i mnogi, mnogi, drugi, ali se Čačak može ponositi činjenicom da je u gradu na Moravi stasavao najtrofejniji trener Evrope Želimir Obradović. Pa onda ne čudi što je u rodnom gradu Željko dobio i svoj caffe, za koji će se, verujemo, nadaleko čuti. Caffe “Žoc”. Naravno, otišli smo na lice mesta i gradsku legendu Bisku – Dragana Albića pitali kako je došao na ovu ideju. “Željko i ja nismo se dugo videli. Jedno popodne je ušao u kafić. Došao je iz Istanbula u Srbiju, posetio majku, ali i mene. Srdačno smo razgovarali, setili se nekih starih vremena, ali je žurio nazad za Beograd da odgleda pozorišnu predstavu, pa u klub…Pozvao me je u Istanbul, da ga kao nekad gledam, sad kao najtrofejnijeg trenera Evrope…Silno sam se obradovao Željkovoj poseti”, priča Biska, po kome je čuveni gitarista, Radomir Mihailović Točak, nazvao, takođe, poznate numere grupe “Smak”. Sledeće jutro, drugari, koji se okupljaju kod Biske u kafeu, predložili su da kafić nazove po Žocu. Predloženo – učinjeno, pa sad na kafu, još češće svraćaju, Radmilo, Rale, Vukas i ostali sportisti iz Čačka. Vraćamo Bisku na Obradovićeve igračke početke. “Verujte, to su bili najlepši dani. Od pionirskog uzrasta Željko je postao naš omiljeni igrač, već u kadetima se videlo da će postati veliki košarkaš. Voleo je da radi. Bili su kadetski prvaci stare Jugoslavije, pa treći u juniorskoj kategoriji…Sve je mirisalo na uspeh. Bio je inteligentan igrač, tačan kao sat, nikad nije imao procenat šuta ispod 70, 80 odsto. Priča se da sam i ja imao malog udela, ali nek nam je Žoc živ i zdrav. Već sad je sve istorija. Reprezentacija, Partizan…da nije bilo ‘crno – belih’ ne bi bilo ni Željka”. A čačanski Borac? “Iznedrio je Borac mnoge košarkaške veličine. Mislim, kao niko u Srbiji. Navijam za Borac, ali sam malo specifičan kao navijač. U fudbalu navijam za Zvezdu, u košarci za Partizan. Zašto, pa zbog toga što je petnaestak mojih prijatelja igralo za Partizan. Želim da Borac ponovo postane treći klub u Srbiji, iza večitih rivala”. Bio je sjajan igrač, ali Žoc je postao najveće trenersko ime u Evropi. Da li ste to “sanjali”? “Dobro, to je bilo teško predvideti. Međutim, Kićan, sa kojim sam takođe prijatelj, pre nego što je pozvao Željka da preuzme trenersku palicu u Partizanu, me pozvao. Verovatno je Kićan već doneo odluku, ali je želeo da čuje i moj stav. Nije pogrešio, Žoc je postao najbolji trener u Evropi, postavio je visoko lestvicu za trenere koji dolaze. Mogao je u NBA ligu, ali koliko znam nije želeo. Rezultati sve govore”. Nekad ste proveli mnogo lepih zajedničkih trenutaka… “Ta vremena se neće vratiti. Bilo je mnogo iskrenog druženja. Dobro, i uz koju čašicu, ali da nije strogi profesionalac Željko sve ovo ne bi postigao”, kaže Dragan Albić – Biska koji se raduje novom susretu sa trenerom Fenerbahčea u čačanskom kafeu “Žoc”.