Tragedija koja se desila u Černobilu je dosad najteža nesreća koja je pogodila neku nuklearnu elektranu, kako po broju žrtava, tako i po visini troškova za otklanjanje njenih posledica.
Danas se obeležava 34 godine od nuklearne katastrofe u Černobilju, u kojoj je na licu mesta život izgubilo tridesetak osoba, ali je ukupan broj žrtava posledica radijacije i dalje nepoznat.

To je dosad najteža nesreća koja je pogodila neku nuklearnu elektranu, kako po broju žrtava, tako i po visini troškova za otklanjanje njenih posledica.

Eksplozija i požar koji je usledio u nuklearki Černobilj, izbacili su u atmosferu radioaktivne čestice koje su se narednih dana raširile po većem delu Evrope.

Rojters, u reportaži iz Černobilja, navodi da je u danima nakon 26. aprila 1986. godine, evakuisano je 116.000 ljudi, a ista sudbina je u narednim godinama zadesila još 230.000 stanovnika tog mesta i okolnih gradova tada sovjetske Ukrajine.
Za stanovnike Černobilja, trodnevna evakuacija je prerasla u 30-godišnje izbeglištvo”, konstatuje britanska agencija i prenosi sećanja stanovnika radničkog naselja u kojem su živeli zaposleni u nuklearnoj elektrani sa svojim porodicama.

– Tog 26. aprila 1986. niko nije mogao da kaže šta se to istopilo u reaktoru IV nuklearne elektrane. Sve se odvijalo uobičajenim tempom dok smo udisali smrtonosan vazduh – seća se Zoja Perevozčenko.

Nekadašnja stanovnica Černobilja, Perevozčenkova je obišla svoj rodni grad.

– Jedva sam našla moj stan, to je sada zapravo šuma, drveće raste kroz trotoare i temelje, a krošnje listaju kroz rasturene krovove… sve je uništeno -seća se Zoja tragičnog dana po tome što se njen suprug nije vratio iz treće smene. Zoja je pošla da ga traži: “Sećam se da mi je bilo vrućina i da me čudilo sto neki ljudi nose maske, dok su bosonoga deca skakutala po baricama”.

Zoja je muža našla u lokalnoj bolnici sa teškim povredama na licu od smrtonosne doze zračenja, piše Rojters. Ona se, kao samohrana majka dve devojčice, preselila u Kijev.

Perevozčenkova je danas, zajedno sa nekadašnjim komšijama, pokazivala novinarima Rojtersa fotografije njihovih života starije od 30. godina.

Elena Kuprijanova je imala 12 godina kada je bila evakuisana iz Pripjata, radničkog naselja u sada zabranjenoj zoni.

– Bio je lep gradić. Boli me duša – rekla je Kuprijanova, čija porodica je sa još 50.000 stanovnika iseljena tek 27. aprila, uz komandu da spakuju “samo dokumenta i najneophodnije stvari za trodnevnu evakuaciju”, prenosi Rojters.

– Sećam se vrućine, sećam se da je mirisalo voće i da sam se pitala šta znači radijacija – rekla je Kuprijanova.

Rojters prenosi i svedočenje 64-godišnje Valentine Lermakove, koja je nakon evakuacije, krijumčarskim mrežama uspela da vrati neke stvari iz starog stana.

“Plaćali smo krijumčare da provale u naše zaključane stanove, kako bi nam vratili dragocenosti, fotografije” seća se ona.

Lemarkova, čiji suprug je preminuo od posledica radijacije, kaže da, iako je “razara bol, samo u Černobilju se oseća kao kod kuće”, prenosi Rojters.

Ovaj deo Ukrajine, veličine Luksemburga, i danas je “zabranjena zona”.

Radnička naselja postala su “gradovi duhova”, stanovnika nema, mada se vegetacija obnovila. Stepen radijacije je o dalje iznad granica normale, čak 35 puta veći od radijacije dozvoljene u SAD.

Turistički obilazak ovog područja dozvoljen je isključivo uz dozvolu ukrajinskih vlasti.

POSTAVI ODGOVOR

Please enter your comment!
Please enter your name here