Ako je neko u sebi okupio sve vrline srpskog naroda i sve oko sebe činio boljim, onda je to zasigurno Stepa Stepanović. Bio je voljeni oficir koji je delio sudbinu svojih vojnika, junak Cerske bitke, vojvoda koji je probio Solunski front, ministar vojni, komandant koji nikada nije povukao naređenje i, nadasve, skroman čovek iz naroda koji se vodio parolom “Sve za državu”.

Čovek od tradicije

Stepanovići su prezime dobili po čiča Stepanu koji se početkom 18. veka doselio u Kumodraž. Jedni tvrde da je tu došao iz Hercegovine ili Like, dok drugi smatraju da se doselio sa juga Srbije. Ono što je sigurno jeste da se Stepan, rame uz rame, borio uz Karađorđa tokom Prvog srpskog ustanka.

Stepan je uživao veliko poštovanje komšija. Kolera mu je odnela svu decu iz prvog braka, a iz drugog je imao Ivana koji je, sa suprugom Radojkom, rodio Stepu Stepanovića i još dvojicu sinova i dve kćeri.

Vojvoda Stepa Stepanović rođen 1856. godine i dobio je ime po svom dedi vojniku i heroju.

“Još kao mali bio sam velika ljutica. Kada bi me mati uprtila na leđa i ponela na njivu, ja bih se toliko drao i udarao nogama u prtači da bi mi bivale noge sve krvave od trenja dok bi na njivu stigli. Ali, mi od tih rana i te krvi ništa nije bilo. Mati nije imala kada da se oko mene i mojih nogu bavi i rane bi prolazile same od sebe”, pričao je Vojvoda o svom detinjstvu.

Malog Stepu, dok je još bio beba, majka je često ostavljala na čuvanje strini jer nije mogla da ga vodi u njivu. Kako bi ga nahranila, jetrva je znala da pozove koju ciganku kako bi podojila dete, a upravo je to vojvoda Stepa koristio kao šaljivo objašnjenje svoje ljubavi prema ciganima čergarima govoreći: “To mi je valjda ostalo u krvi od cigankinog mleka.”

Strina je Stepi i život spasila nakon što ga je, dok je čuvao stoku, bik nabo rogom. Kada je videla rasporenog Stepana, žena starog kova nije dozvolila da je obuzme panika. Zgrabila je iglu i konac i zašila dečaka koji je ćutao i trpeo bolove, a onda ga, uz pomoć komšija, brzo odnela u Beograd kod lekara.

14. u klasi

A onda dođe vreme da Stepa stekne školsko obrazovanje. Posle osnovnog obrazovanja, upisao je gimnaziju u Kapetan Mišinom zdanju. Izdržavao se radeći kod direktora škole Đorđa Miletića i posebno voleo da uči istoriju. Međutim, kada mu je ostala još samo poslednja godina, Stepa se odlučuje za vojsku.

Ovakvoj odluci doprinela je opšta atmosfera koja je vladala u narodu. Ljudi su želeli da se oslobode turskog jarma i čekalo se samo da situacija sazri.

Tako 1874. budući vojvoda Stepa Stepanović predaje dokumenta za prijem u Artiljerijsku školu i biva primljen bez prijemnog kao vrlo dobar đak gimnazije. U toj 11. klasi bili su Vojvada Živojin Mišić, Mihajlo Živković, Pavle Janković… ljudi koji će postati velika imena srpskog naroda.

Za vojničku karijeru, kako je sam rekao, odlučio se iz samo jednog razloga: “Samo vojnik može izvojevati mesto njegovom narodu na koje on ima pravo”.

Iako nije voleo matematiku na koju je stavljen naglasak tokom obrazovanja pitomaca, Artiljerijsku školu završava kao 14. u klasi. O tom periodu svog života, vojvoda nije imao najlepše mišljenje. “U mnogim postupcima, naređenjima i zapovestima tražio sam gde je zamka koju su mi spremili, gde je noga koju hoće da mi podmetnu”, govorio je Stepanović. Ovo iskustvo učinilo je da postane krajnje nepoverljiv zbog čega nije imao prijatelje kojima bi poveravao svoju intimu, a sa godinama se povlačio u sebe sve više.

Stepa Stepanović u ratu

Predavanja Artiljerijske škole prekinuta su dve godine nakon što je Stepa Stepanović u nju došao – izbio je Prvi srpsko-ugarski rat. Pitomci 11. klase dobili su ratne rasporede sa činom pitomca-narednika, a njihove sposobnosti stavljene su na test.

Kralj Aleksandar i Vojvoda Stepa

Stepa je u ratu postao komandir voda, a svoje ratničke veštine dokazao je u bitkama na Gramadi, Rsavcima, Babinoj glavi, Kurilovu, Šiljegovcu i Kruševcu, i tako zaradio čin potporučnika. Već u Drugom ratu Stepa Stepanović stupa kao iskusan borac i dobija nekoliko ordena.

Uzor je našao u pukovniku Đuri Horvatovićukomandantu 4. korpusa, čoveku izuzetne hrabrosti i posvećenosti koji je komande često izdavao držeći revolver u ruci, spreman da odmah krene na neprijatelja, ma ko on bio.

Stepanović se dokazao i ratujući sa Turcima, Bugarima, u Balkanskom i Prvom svetskom ratu. Ovaj poslednji za njega je bio najteži dok je komandovao Drugom armijom koja je bila stacionirana između Aranđelovca i Mladenovca.

U Prvom svetskom ratu Stepanović je na Ceru učinio nemoguće. Suprotstavljajući se, taktikom i mudrošću, znatno jačim austrougarskim jedinicama, neprijatelja je uspeo ne samo da pobedi, već i da ih natera na povlačenje u Bosnu preko Drine, a njegovi manevri na Ceru i danas se izučavaju.

Vojska je obožavala Stepanovića i bez pogovora izvršavala svako njegovo naređenje. S druge strane, Stepa je voleo svoje vojnike i za njih bio spreman na sve. O tome svedoči i događaj koji se zbio odmah po završetku Cerske bitke.

Naime, vojvoda Stepa, sedeći ispred štaba, posmatrao je vojsku. Video je da se donosi hleb i, želeći da se uveri šta će biti vojnicima dati za jelo, on zaustavi zaprežna kola i uze jedan hleb. Kako ga je zagrizao, tako se zgadio. U hlebu je bilo peska. Odmah je zvao komandanta intendantske službe pitajući, zapravo više grmeći: “Zar peskom hranite moju hrabru vojsku?!”

Komandant se pravdao da je morao da koristi neočišćeno žito, na šta vojvoda reče: “To nije nikakav razlog! Zašto me o tome niste obavestili? Da ste to učinili, tražio bih od Vrhovne komande da hitno pošalje dobro brašno. Ima Srbija dovoljno žita u rezrevi…”

Takav hleb Stepini vojnici nikada više nisu dobili.

Povlačenje preko Albanije

Nakon udara Centralnih sila 1915. godine, vojvoda Stepa i njegovi vojnici uspešno su savladali Bugare, samo da bi se krenuli u povlačenje preko Albanije i to po stravičnim vremenskim uslovima koji su odneli mnoge živote. Ostale su priče da je vojvoda, iako se slagao sa planom Vrhovne komande o povlačenju, plakao gledajući kako artiljerci na Kosovu, uz verski obred, zakopavaju topove.

Smatrajući da je isti kao i svaki njegov vojnik vojvoda Stepanović odbio je da porodicu izvuče iz Čačka tako da su delili sudbinu familija svih srpskih vojnika.

Tokom prelaska Albanije, đeneral Emilo Belić zapisao je o Stepi Stepanoviću: “Mučen fizičkim naporima i razdiran duševnim patnjama, Vojvoda je na čelu svoje armije iskusio sve surovosti besputnih i močvarnih predela kroz koje je odstupano, propatio sve brige za porobljenom otadžbinom i svojom porodicom koju je ostavio u Srbiji. Izdržao je sve one teškoće i opet je umeo da sve to sakrije u dibuni svoje velike duše i da svoje vojnike vodi čvrstom dušom, tačno i uredno izvršavajući naređenja Vrhovne komande. Niko od njega nije čuo ni jedne reči žalbe, nikome se nije potužio i nikada nije klonuo. Samo često mu se zavrtela suza u očima kada je, prolazeći kraj leševa vojnika, kojima je bio posut taj tužni put, naređivao da se tim neznanim junacima oda dostojna počast.”

Profesor Velibor Jonić, februara 1916. godine nalazio se na brodu kojim je vojvoda sa vojskom prebacivan na Krf. On beleži: “Svi smo, onako gladni i iznureni, bili kao skamenjeni – on čije srce ni u jednoj situaciji nije zadrhtalo, plakao je. Držao je maramicu u ruci i brisao suze koje su mu u potocima tekle niz obraze, ponavljajući neprestano naglas: Mnogo smo grešili, zato nas je Bog kaznio.”

Na Krfu komandant je reorganizovao vojsku i podigao moral toliko da će probijanje Solunskog fronta od 15. do 17. septembra 1918. godine na Dobrom polju i Kozjaku ostati zauvek zabeleženo u istoriji.

Vojvoda Stepa Stepanović i njegova 2. armija prvi su ušli u oslobođeno Sarajevo. Komandant je, naravno, odbio udobnu, luksuznu postelju i smestio se sa svojom vojskom.

Za svoje zasluge biće odlikovan ordenom Karađorđev krst sa zvezdom i Takovskim krstom.

Upravo u Sarajevu Stepanović će provesti i poslednju godinu svoje službe. Na sopstveni zahtev, penzionisan je u 63. godini života, kada odlazi u Čačak gde je živeo u kući svog tasta Veselina Milanovića.

Foto: Wikipedia – Sahrana Vojvode Stepe Stepanovića

Bez luksuza i lovorika

Zanimljivo je da Stepa Stepanović, iako je, posle Velikog rata, u dva navrata bio ministar vojni, od imetka, zapravo, nije imao ništa. Kuća u Kumodražu bila je dom njegove braće koji su bili zemljoradnici, pa je odlučio da živi u tazbini nakon povlačenja iz službe.

A htedoše da mu daju razne poklone, brojne privilegije. Veliko “Ne” rekao je vojnik. Tražio je samo jedno, da mu poklone Vilu, kobilu koja ga je verno služila u ratu. I dobio je. Ostarela i slepa kobila je nadživela svog komandanta i čak vukla kola sa kovčegom na sahrani Stepe Stepanovića.

Skromnost je bila vrlina koja je krasila Stepanovića čitavog života. Tako, kada je dobio privu penziju od 3.000 dinara, Stepanović se našao u čudu. Za te pare mogao je da kupi dva dobra vola.

Penziju je od poštara odbio da primi i samo mu reče:

“Hoće da upropaste državu! Vraćaj pare, momče! Neka bar prepolove, šta bih s tolikim parama?” Penziju je prihvatio tek kada su je precepili.

Budući da je u penziju otišao osetivši da ga zdravlje više ne služi kao nekad, vojvoda Stepa je pripremao sopstvenu sahranu. Inače kod lekara je odbijao da ide: “Kakav pregled! Ja sam star i dotrajavam. Vuče me zemlja.”

Sam je izgradio svoju skromnu grobnicu, naredio je još da se obuče u uniformu i odabrao ordene sa kojima će ga sahraniti. Nije mu padalo na pamet da će ga država sahraniti sa počastima. Pred kraj svog života pozvao je suprugu i predao joj dva zamotuljka sa novcem; jedan sa sebe, drugi za nju.

Preminuo je 27. aprila 1929. godine u 22:30 časova. Pred sam kraj pokušao je da podigne desnu ruku ka prozoru i, poslednjim dahom reče komandu: “Polazite napred!”

Ivan Radojičić

POSTAVI ODGOVOR

Please enter your comment!
Please enter your name here