Kada sam video defimirajuću paškvilu o Dariji Kisić, koju je objavio BIRN, pod naslovom “Poslovi porodice Kisić” (potpisali Slobodan Georgijev, Aleksandar Đorđević, Ivan Angelovski, Marija Ristić i Džana Brkanić – što je samo dokaz teze da su najveće gluposti uvek one koje su delo udruženog poduhvata), setio sam se da je cela ova nesreća sa našim, a i tuđim novinarstvom, pretvorenim u puki preki sud, koji, bez dokaza, diskvalifikuje one koji mu nisu po volji, ustvari počela još 5. maja 1842. godine (uskoro će, eto, i godišnjica), piše u svom autorskom tekstu kolumnista Ivan Radovanović.

Ivan Radovanović

Tada je, u novinama imena Rheinische Zeitung (Rajnske novine), dvadeset četiri godine stari Karl Marks objavio svoj prvi tekst.

Do svoje dvadeset osme godine postao je i glavni urednik, posle je i svoje novine osnovao, na kratko, sve vreme sa jasnim ubeđenjem da štampa treba da “oblikuje mase” i pripremi ih za nadolazeću revoluciju.

Kasnije, kada se preselio u London, bio je, punih jedanaest godina (od 1851. do 1862.) prekookeanski dopisnik New York Tribune, sve vreme kukajući nad svojom platom, zbog čije je mizernosti, takođe sve vreme, morao da od svog druga Engelsa pozajmljuje novac.

Posao je doživljavao na isti način kao i u Nemačkoj. Kao osnovu za klasno delovanje.

Uostalom, nikada nije slao izveštaje, o događajima, nego je, isključivo, komentarisao vesti iz drugih novina, uvek dokazujući sopstvene  teze, pre svega one ideološke, klasne i revolucionarne.
Što bi rekli naši socijalistički “naučnici”: “Postavio je temelje angažovane i revolucionarne štampe i konstruisao propagandne obrasce, tehnike i alate, koji se i danas koriste”. (Skroz vidovit navod, stvarno se koriste).

Te tehnike i obrasce nedugo zatim usavršili su lideri sovjetskog termidora, dodajući im i smrt i logor kao ishod, dajući štampi ono divno pravo da sudi, po principu prekog suda, kojim rukovode novinski komesari, idološki upakovani i besprekorno komunistički ispravni.

Njihovi i Marksovi današnji naslednici, ubeđeni da se bave demokratijom, a ne komesarskim poslom istrebljivanja neistomišljenika, opsednuti deluzijom da im je uloga ne u informaciji, nego u kontroli, ogrnuli su svoje teško nasleđe u nove obrasce, nove nazive – nezavisno, istraživačko i bog zna kakvo novinarstvo (inače, kada čujem to – “istraživačko novinarstvo” uvek se uhvatim za pištolj i pitam – a gde je, mamu mu njegovu, to neistraživačko, spreman da ga odmah upucam), i s uživanjem krenuli da sude, diskvalifikuju, izlažu ljude defamaciji i palanačkom linču, zasnovanom, uvek, na glasinama.

To je i Birnova petorka, po kratkom postupku, uradila i Dariji Kisić. Nisu obavestili javnost o njoj. Nego su je, po seljački, palanački, ogovarali.

Onda su to ogovaranje, objavili, kao istraživačko novinarstvo. Patern je, pri tom, fenomenalan, u duhu najbolje marskističko lenjinističke tradicije. Nije bitan podatak, nego veza.

Darija Kisić ima brata (Pazi sad!? Stvarno?! Brata!?).

Brat je direktor (Idi begaj!? Direktor?!) Firma u čijem je jednom ogranku taj brat direktor (btw, direktor je u češkom ogranku te firme), je dobila, na tenderu, poslove u nekim našim ministarstvima i firmama (Aha! Poslovi! Ministarstva!).

I to je, suštinski, ceo tekst. Po kojem je Darija Kisić kriva. Uostalom i naslov glasi “Poslovi porodice Kisić” (posle baš nigde ne piše koji su to poslovi čitave porodice, ali, who cares). Ona, Darija, jeste porodica Kisić. I kriva, samim tim.

Kao i cela porodica.

Vrlo prosto. Preki sud zasedao, sledi kazna.

A novinarstvo? Kako da vam kažem, jebeš novinarstvo. Pošto u tom tekstu nema ni jednog podatka, na primer, o tim tenderima. Da li su sporni? Ko je na njima učestvovao? Kakve su bile ponude? Da li su poštovane procedure? Da li su se drugi učesnici žalili?  Pa stvarno, jebeš to, pošto su, po prekom sudu, “Poslovi porodice Kisić” apriori sumnjivi, od naslova, pa do poslednje rečenice.

I to komesari dokazuju tako što napišu da jedan deo porodice Kisić (brat), doduše jeste u njenom češkom ogranku, ali i da je baš taj češki ogranak, zajedno sa beogradskim, pobedio na tenderima u “nekim javnim preduzećima”, ovde, kod nas. (Javna preduzeća! Kod nas! Pobedio! Mamu mu njegovu!).

Na kojim tenderima, koja javna preduzeća, kakvi su bili ti tenderi, kakve ponude, imal’ žalbi, sve to, ponovo, uopšte nije važno. Porodica Kisić ima poslove (neke, negde, nije važno koje i gde, pošto ih sigurno ima, jer je porodica. Kisić.). I ti neki- negde poslovi jesu Sumnjivi, kad vam Birn to lepo kaže.

Za šta je pak kriva – Darija Kisić, valjda zato što je ona ovih dana deo, kako bi Boško Obradović lepo to sročio, “režimske struke”, a oni koji o njoj pišu su i danas i juče i sutra deo klasno svesnog, “nerežimskog novinarstva” (opet se vatam za pištolj i tragam za režimskim).
Poseban dokaz njene krivnje je, po dragim komesarima, to što je dotična firma imala udeo u trećoj firmi, stranoj, a ta treća firma je dobila jedan posao bez tendera, ne u Srbiji, nego u Bosni (Pazi molim te!? U Bosni? Dotle idu poslovi porodice Kisić?!).

Divno. I odmah imam predlog za novi tekst. Moj rođeni brat Momčilo radi u centrali Google u Irskoj.
A Google su tužile razne zemlje, što za porez, što za propuste u zaštiti podataka, i da vam kažem, Google jeste tu zasro. Dakle, istraživački tekst “Poslovi porodice Radovanović”, odmah. Kako moj brat ima brata. I ja imam brata. I on radi u firmi. I ja radim u firmi, drugoj, ali nije bitno. I dobila, njegova firma silne tendere. Iako je, u Francuskoj, na sudu. Aha! Odmah ću sve da priznam. Što predlažem i Dariji Kisić. Prvo, da ima brata. I porodicu. Pa posle i sve ostalo, što petorki padne na pamet.

A njima, jasno je, na pamet može da padne svašta, pogotovo da diskvalifikuju, ogovaraju, oblate, sve koji im nisu po volji.

Njima je to dozvoljeno, pošto su, kao predstavnici slobodnog, nezavisnog, objektivnog, istraživačkog, klasno svesnog i revolucionarnog novinarstva (Kako li samo sve to zapamte? I da li im piše na vizit karti. Kolika je to karta? A4?), sve vreme ugroženi, i ubeđeni da im nije dozvoljeno da pišu šta hoće, seru po ljudima, izmišljaju i rade sve ono što revolucionarne borba zahteva.
Pa, kada iz te ugroženosti i ubeđenosti da im nije dozvoljeno, nekoga i streljaju, ne računa se. Jerbo su streljali, uvek sve streljaju, pa i Dariju Kisić, iz najbolje namere.

Hteli ljudi da dokažu da je vlast loša. A ona sedi u onom štabu, baš sa tom vlašću.

Prema tome, loša je i ona je. Pucaj! A Bog posle neka vidi ko je stvarno kriv, a ko nije.
Nije to posao novinara, istraživačkih. Svašta! Nego da oni onaj 5. maj obeleže, kako dolikuje. Tekstom. Bez podataka. Sa vezama. I revolucionarnom tezom. I ponekom žrtvom, nije zgoreg. Mašala. A vi se čitaoci vatajte. Za šta stignete.

Ivan Radovanović

POSTAVI ODGOVOR

Please enter your comment!
Please enter your name here