Neće valjda?

Svi smo mi pomalo optimisti.

Zapravo, i ovo je jedan optimistički stav. Svi smo mi podosta i izdašno optimisti, kapirali to ili jok. Možda u domenu politike i društva u Srbiji, a moguće i povodom čitave ljudske civilizacije, sebi i drugima reklamiramo jedan krajnje pesimistički, kritički i popularno-gunđajući pogled na svet. A prema kojem dotični (svet, a ne pogled) mahom odlazi dođavola.

Ili možda sebe radije volimo da smatramo nadasve racionalnim realistima? Međutim, duboko u našim neuronima i sinapsama im, navlačimo ružičaste cvikere i čaša nam je mahom polupuna. Kada se radi o našim ličnim životima i personalnim sudbinama, po pravilu bivamo samouvereni – optimisti. A upravo taj neobični kapric ljudskog uma može da objasni tušta i tma naših ponašanja tokom pandemije kovida 19. Odnosno, popularnih ponašanja građana Srbije i sveta tokom pandurskih časova, karantina i samoizolacija, sa pratećim ribanjem ruku, maskama, rukavicama i dezificijensima, đavo ih odneo.

Kognitivni i bihevioralni naučnici ovaj fenomen nazivaju Pristrasnost optimizma.

I o njemu u izuzetnom naučnom radu u časopisu Aktuelna Biologija (2011) izvrsno svedoči neuronaučnica Tali Šarot. Naime, nezavisno od pola, starosti, nacionalnosti ili narodnosti, svi ljudi u svim društvima, pristrasno i samouvereno smatraju da će – stvari ispasti dobro na kraju. Ili da će njima lično pre biti bolje, nego gore.

Ljudske životinje široko potcenjuju verovatnoću za pojavu negativnih događaja u svom sopstvenom životu. Ako (ni)je za utehu, u laboratorijskim eksperimentima baš isto to rade i pacovi i čvorci. Dakle, kad i ljudska bića predviđaju šta će im se dogoditi sutra, sledeće nedelje, ili za pedeset godina, ona komotno precenjuju verovatnoću onih pozitivnih događaja ili ishoda.

U pitanju je jedno od najtvrđih i najbolje dokumentovanih pristrasnosti ljudskog uma u kognitivnoj i bihevioralnoj psihologiji, te u društvenim naukama uopšte.

Na primer, priupitajmo studente, i očekivaće i bolje poslove i bolje plate nego što ih one realno očekuju kad završe studije (kada realno sagledamo tržište rada). A priupitajmo njihove profesore, i svi će listom tvrditi da su oni i bolji i talentovaniji predavači od fakultetskog proseka.

Priupitajmo buduće putnike, i očekivaće više sreće i zadovoljstva od svog turističkog paket-aranžmana, nego što o tome i sami posvedoče kada se sa godišnjeg odmora vrate. Priupitajmo korisnike javnog prevoza, i potceniće verovatnoću da ih odžepare, pa čak i onu da zagube novčanik ili platnu karticu u gradu.

Naprosto, neopravdano smo samouvereni u svoje snage i sposobnosti. S tim u vezi, građevinski i slični projekti (kao npr. pisanje knjige) posebno hronično pate od ove pristrasnosti ka optimizmu. Zato je probijanje rokova i/ili probijanje troškova gotovo pravilo, a ne izuzetak, šta god da poduzimamo. Čuvena zgrada Sidnejske opere isplanirana je 1957, a trebala je da bude završena 1963, po ceni od sedam miliona dolara.

Završena je 1973. uz troškove od 102 miliona dolara ili – 14 puta skuplje i 10 godina duže od planiranog. Pristrasnost optimizma ugrađena je u našu arhitekturu, zato što je ugrađena u arhitekturu našeg uma.

Zatim, realna verovatnoća za razvod braka u razvijenim društvima kreće se oko 40-50 odsto. A priupitajmo samo raspojasane mladence – nakon veridbe ili medenog meseca, svejedno – koja je realna šansa da im taj brak propadne?

Dobićemo zanemarljive ili desetostruko manje procene (0-3 odsto). Ako ne i psovku i šljagu kao mrski istraživači, jer kako se uopšte usuđujemo da to pitamo?

Usput, ova pristrasnost optimizma širi se i na plodove naših prepona. Većina ljudi komotno smatra da će njihova deca biti talentovanija od većine ili od proseka – a što je naprosto matematički nemoguće. Isto je i sa procenom da će naša novootvorena firma, kafić ili restoran takođe biti nadnaravno uspešni.

Dok su podaci neumoljivi: čak 60 odsto novih restorana zatvori se ili bankrotira nakon samo prve godine, a 80 odsto nakon prvih pet godina rada. Ali, priupitajmo našeg narajcanog novog ugostitelja u komšiluku: koje su objektivne ili realne šanse da će da bankrotira za godinu dana?

Ponudiće optimističku procenu koja je neuporedivo manja od turobno stvarne – jer baš on ili ona znaju nešto što statistika ne zna.

Ali ono što je tu posebno opasno je sledeće: kada isuviše ružičasto ili optimistički procenjujemo rizike po naše lično zdravlje i blagostanje. Na primer, dramatično manje od one realne, statističke verovatnoće, pušači procenjuju da će dobiti rak pluća. Isto je i sa procenom rizika od kardiovaskularnih oboljenja, od polno prenosivih bolesti, kao i sa obolevanjem od svih živih oblika kancera.

I zato komotno pušimo, pijemo, gutamo pržene krompiriće i slaninice, te se po plaži sunčamo i unaokolo prndačimo bez zaštite. Isto je i sa optimističkom procenom rizika od saobraćajnog udesa.

Pa ne vezujemo pojaseve, ne cimamo žmigavce i ne zovemo taksi nakon jedne slavske rakije previše. Uzgred, samo jedna jedina grupa ljudi u svim ovim istraživanjima nije bila prikazivala spomenutu pristrasnost ka neutemeljenom optimizmu – i to su ljudi koji boluju od kliničke depresije.

Svima ostalima je čaša polupuna. I svi ostali su žrtve jedne neće mene i neće valjda pogrešne logike.

Dakle, ova ružičasta kognitivna pristrasnost ka optimizmu navodi nas da poverujemo kako je manje verovatno od realnog da mi lično propatimo od neke bolesti, nezgodacije i nevolje, kao i da je verovatnije da ćemo u nečemu u budućnosti uspeti i/ili pak novca zaraditi. Uprkos realnim činjenicama ili statističkoj realnosti.

Zaista verujemo u to da ćemo sami (kao i naš brak) poživeti duže od proseka, da su nam deca pametnija od proseka, da smo bolji radnici od proseka, i da ćemo preduzetnički biti uspešniji od proseka, zar ne?

Ali, prema samoj definiciji pojma – jednostavno ne možemo svi mi biti iznad ili bolji od proseka. Pa opet samouvereno i sa neuobičajenom komocijom mozga precenjujemo svoje sopstvene snage i sposobnosti. Pa tako čak 93 odsto ljudi smatra da su bolji vozači od proseka, a 84 odsto ljudi da su u krevetu bolji ljubavnici od proseka! Šta o tome i o samima sebi mislite vi, dragi čitaoci i još draže čitateljke?

I upravo je tu kvaka našeg iracionalnog ponašanja tokom ove pandemije ili perfidne globalne zaraze. Uprkos eksponencijalnom porastu ljudi inficiranih kovidom-19, stopi smrtnosti koja je i do 10-15 puta veća od redovnog gripa, i skaradnom nedostatku bolničkih kreveta i respiratora za one u potrebi za intenzivnom negom – mnogi u Srbiji i širom sveta celu tu gužvu i opasnost uopšte ne doživljavaju naročito ozbiljno.

Zašto?

Zato što, hvala pristrasnosti optimizma, ljudi sistematski potcenjuju rizik da obole od ove zaraze. Isto onako kao što samouvereno potcenjuju ili uopšte ne bendaju rizike od razvoda svog braka, saobraćajnog udesa u svom automobilu, bankrota svog kafića ili restorana, gubitka svog posla u ekonomskoj krizi, te srčanog udara svog srca, polne bolesti svog spolovila, ili pak dobijanja svog kancera zbog unosa hektolitara masnoće, soli, šećera, cigara, rakije i piva. Na delu je jedna sveprisutna, vaskolika i optimistička – neće valjda (mene) logika.

A prisetimo se tada i neslavne hronike našeg dosadašnjeg neće valjda optimističkog razmišljanja.

Neće se valjda raspasti Jugoslavija, neće valjda izbiti rat među ljudima, narodima i narodnostima, neće nam valjda uvesti embargo ili sankcije, neće valjda pokrasti deviznu štednju i novce kod Dafine i Jezde, neće valjda nestati benzina, hleba i mleka, neće valjda plata vredeti dve nemačke marke, neće nas valjda bombardovati NATO, neće valjda ubiti Zorana Đinđića, neće valjda SPS ponovo doći na vlast, neće valjda i ovde izbiti ta svetska ekonomska kriza, neće valjda radikali ponovo doći na vlast, neće valjda Vučić postati predsednik države, neće valjda reke poplaviti sela i gradove, neće valjda smanjiti plate i penzije, neće valjda gasiti TV emisije, cenzurisati medije i hapsiti novinare, neće valjda – neće valjda?

Neće valjda – pasti kiša? Pa radije onda ostavimo kod kuće taj mrski kišobran pre nego što izađemo na ulicu. Iako se nebo fakat naoblačilo i prognoza ne obećava.

Naš neopravdani optimizam u koronavirusnoj pandemiji izlaže nas i pogrešnim procenama i opasnim ponašanjima, baš kao i optimističkim (lažnim) vestima.

Da će toplo vreme ubiti virus, da isti nije baš toliko smrtonosan kao što se reklamira, da od njega obolevaju samo stariji sugrađani, ili da će sve to brzo proći. A neće.

Upravo zbog ove optimističke iluzije ili pristrasnosti, ljudi komotno izlaze napolje, grle se i dodiruju, pipaju sve i svašta, šetaju se i friziraju, ne dezinfikuju namirnice iz prodavnice, ne izuvaju se ispred vrata, i uopšte žovijalno kuliraju sve te maske i rukavice.

Isto kao što i mimo pandemije, većina ljudi ne uplaćuje životno osiguranje (niti osigurava kuću i stan), ne vezuje pojaseve u automobilu, ne navlači kondome, ne štedi dovoljno novca u banci, komotno otvara biznise i originalne koncept restorane, ne ide na redovne medicinske preglede, ne vakciniše se od gripa, te puši, pije, jede masno i guta torte i kolače kao da ne postoji sutra. Dok stopalima gazimo po mokrim keramičkim pločicama nakon tuširanja i po telima ne mažemo kreme sa zaštitnim faktorom.

Jer, neće valjda? Biće da hoće. U policijskom času ili karantinu, čaša je uvek poluprazna. Živeli!

Aleksej Kišjuhas