Decenijama čuva srpsko groblje, njegove suze moraju da bole

Hvala bogu, dočekao je Đorđe i taj, toliko željeni trenutak. Kako sam skromno kaže, nije to nikad tražio, mislio je... ako sam Mihailović, onda sam i Srbin, ali želja da za života ipak dobije i zvaničnu potvrdu da je deo države koju toliko voli, bila je jača od svega. Nedavno ga je posetio ministar Ivica Dačić, iznenadio se kad je čuo za muku i obećao da će problem biti rešen. Posle dva meseca stigla je vest koju je Đorđe čitav život čekao. Srpsko državljanstvo i pasoš naterali su ga da zaplače od sreće. Kaže - odavno nije tako plakao! Srećna sam i ja, ali me bole suze ovog časnog starine. Zar je moguće da niko nije znao, da se nije potrudio, da nije pitao?! Zašto je deda Đorđe morao da čeka 92 godine? Pitam se koliko je zvaničnika i delegacija dočekao, sa koliko moćnih ljudi razgovarao. Samo jedna njihova reč rešavala je neuporedivo veće probleme, ali niko nije izgovorio tu jednu, jedinu reč koja bi rešila ovaj "mali", lični, Đorđev... Ćutao je ovaj skromni čovek i predano radio ono što su mu "u amenet" ostavili deda i otac. Rođen u kamenoj kućici na samom groblju, znao je da je briga o humkama srpskih junaka, njegov usud, život i misija od koje nema odstupanja. Menjale su se okolnosti, uređenje i imena država, odnos prema onima koji počivaju na Solunskom groblju, ali Đorđe se nije menjao. U srpskoj uniformi, sa šajkačom na glavi svakog jutra otvarao je kapije groblja i mauzoleja, podizao srpsku zastavu i dočekivao posetioce. S posebnim uvažavanjem i ljubavlju dočekivao je potomke onih koji leže na Zejtinliku, vodio ih do humki i biranim rečima popunjavao praznine u porodičnoj istoriji. Mnogi su tu, u suzama, sklapali kockice svog i života svoje porodice, a brojni turisti i slučajni posetioci prvi put spoznavali razmere srpske tragedije, ali i istrajnosti i hrabrosti jednog naroda. Đorđe je bio i ostao njihov domaćin, vodič, svetionik, najlepša uspomena iz Soluna. Baš zato moraju da nas bole njegove suze. Iako su bile od sreće, nisu smele ni da se dese. Morao je Đorđe Mihailović odavno, i to velikim slovima, da bude upisan u knjigu srpskih državljana. Ko bi to drugi zaslužio ako ne on?! Ogrešili smo se o Đorđa, ali nažalost, nije nam prvi, a verovatno ni poslednji put. Umemo da slavimo čoveka i njegovo delo, klanjamo se i kunemo u heroje današnjice, ali brzo ih zaboravljamo i prepuštamo prašini prošlosti. Mnogo je, takvih primera, previše da bih mogla da prećutim. Sećam se Milunke Savić koja je iz Velikog rata izašla kao heroina, a posle njega "nagrađena" radnim mestom čistačice u jednoj banci. Posle decenija zaborava, nepravda je ipak delimično ispravljena zahvaljujući obeležavanju stogodišnjice Prvog svetskog rata pa sad makar svi znamo ko je Milunka i čime nas je zadužila. Sećam se i majora Dragutina Gavrilovića koji je održao čuveni govor braniocima Beograda1915. godine u kojem im je poručio da nemaju čega da se boje pošto je njihov puk i tako "izbrisan" iz brojnog stanja. Poveo ih je u odsudnu bitku i jedva preživeo, a život je skončao izmučen, zaboravljen i žigosan kao "ostatak bivšeg režima" 1945. godine. Njegov govor, nekim čudom, ostao je upamćen, ali malo je bilo onih koji su znali nešto više o čoveku koji je izgovorio čuvene reči. Zahvaljujući četvorogodišnjem podsećanju na Veliki rat saznali smo konačno i ime čoveka sa čuvene fotografije koja je postala simbol srpskog vojnika. Oko sokolovo (kako je kasnije nazvana fotografija) imao je Dragutin Matić, vojni izviđač koji je, sa odsluženja vojnog roka dobrovoljno otišao u Prvi balkanski rat. Vojničke čizme, koje su pregazile i Albaniju, izuo je tek 7 godina kasnije, 1919. godine. Matić je bio cenjen u svom rodnom kraju, ali u udžbenicima istorije, uz čuvenu sliku, nije stajalo njegovo ime. Kao i mnogi drugi heroji, ostao je bezimeni simbol jednog rata. Iako mu je 1998.godine u Gadžinom Hanu podignut spomenik, njegova rodna kuća u obližnjem selu Kaletinac još nije renovirana, a skromni nadgrobni spomenik gotovo je nemoguće pronaći bez pomoći meštana. Mnogo je ovakvih sudbina iz Velikog rata, previše da bih im se ovim tekstom odužila, ali nadam se da sam bar nekog podstakla da otvori knjigu ili da u internet pretraživač ukuca neko od ovih imena. Hajde da im se znanjem i sećanjem bar malo odužimo za velika dela koja su činili. Đorđu Mihailoviću, čoveku koji je ceo život posvetio upravo tome, ispunjena je želja. Dobio je srpsko državljanstvo, ali nikako nije trebalo da na to čeka pune 92 godine! Nismo smeli da zaboravimo čoveka koji se čitav život bori za nezaborav!