Čovek koji uspeo da ostvari američki san otkriva za portal Telegraf kako je uspeo, koje radnike traži, koji posao da pokrenu početnici u SAD, najveće svoje greške i nova ulaganja u Srbiji, ali govori i tome šta je istina oko ulaganja u srpski sport.

Ostvario sam se kao Amerikanac srpskog porekla u Americi, sve ću od sebe dati da mi se sinovi ostvare kao Srbi američkog porekla u Srbiji“, kaže nam Saša.

Onog kraja devedesetih i početka dvehiljaditih retko ko od nas pamti po dobrom. Ekonomski raspad Jugoslavije doveo je do ogromnog odliva ljudi sa ovih prostora. U potrazi za boljim mestom pod suncem, odlazili su van, često u daleku Ameriku.

Jedan od njih bio je i Saša Turović, rođeni Čačanin, a danas uspešan biznismen iz Čikaga. Iako su mnogi čuli za njega, on retko daje izjave za medije, a nas je do njega zapravo odveo njegov radnik – novozaposleni Amerikanac koji je pre 20 godina bio domaćin tada mladom studentu, a koji je danas direktor jedne poznate firme u Srbiji.

– Hej, počeo sam da radim za jednu jugoslovensku firmu iz Čačka – početak je priče.

Među srpskim zajednicama koje su sada u inostranstvu, najviše je vozača, a Čikago, jedna je od najvećih drumskih raskrsnica Amerike, i najveći broj transportnih kompanija nalazi se baš tamo.

Sašina “G&S express” je jedna od većih i najveća takve vrste od domaćih firmi. Njegovi kamioni krstare drumovima SAD i Kanade prevozeći robu, a posao se ugovara u Čačku. To je postalo moguće zahvaljujući novim informacionim tehnologijama, pa dispečeri koji savršeno vladaju engleskim pogađaju ture sedeći ovde.

U intervju za Telegraf Biznis, Turović sumira svoju životnu priču, govori o tome postoji li američki san, o poslovanju tamo i ovde, i želji da se vrati.

Za 20 godina koliko boravi “preko bare”, bio je samo 20 dana u Srbiji (ne računajući koronu koja ga je trenutno zarobila). Osim svog osnovnog posla, on dosta ulaže i u sport, a vlasnik je i regionalne televizije TV Lav Plus. Planira nove poslove, a jedan je i te kako važan za našu prehrambenu industriju.

Otišao sam 2000. godine, dan pred njihov Božić. Već dve decenije sam u Americi, tri sam vozio kamion. Svako selo danas znam. Ipak, možda sam ostao predugo. Čekao sam da se završi bombardovanje. Prvi put su me odbili, skoro cela porodica mi je već bila tamo, onda sam konačno otišao u decembru.

U početku sam vozio nešto što se danas zove brza dostava, plata je bila dobra. Posle 4 meseca kupujem svoj kamion, dobijam ugovor…

Prvo shvatiš šta je sistem, šta znači kada ti država vrati sav porez ako si ulagao u radna mesta i proširenje biznisa. Sve legne na račun.

Prvi kamion koji je postavio zastavu na Aljasci bio je srpski kamion. Osim toga, moj kamion je bio taj koji je prvi ušao i u Kanadu.

Postoji ta fotografija, naježim se i danas – stoji kamion, na Aljasci, piše ime moje kompanije. To ne može novcem da se kupi. Ujedno, i danas je to najduža tura – do Enkoridža na Aljasci, vozi se i po 3.500 milja, po pet ili sedam dana, a usput medvedi šetaju pored puta. Ta je tura 26.000 dolara po jednom kamionu. Vozi se roba koja je od državnog značaja.

Opširnije pročitajte na portalu Telegraf.rs

POSTAVI ODGOVOR

Please enter your comment!
Please enter your name here