Ugovoreni brak kralja Aleksandra dao Srbiji veliku kraljicu

Brak kralja Aleksandra I Karađorđevića i rumunske princeze Marije bio je među skladnijim u istoriji srpskih monarha. O tome kako je do njega došlo i kakav je bio, barem sa strane gledano, razgovarali smo sa Vukom Draškovićem, po čijem romanu "Aleksandar od Jugoslavije" Zdravko Šotra trenutno snima seriju "Kralj", glavnim glumcem Ljubomirom Bulajićem i istoričarom Nebojšom Damnjanovićem.

Pre braka Aleksandra i Marije, od njegovih ranijih ljubavi Vuk Drašković nam je pomenuo Šarlot Kotijar, “sa kojom je nešto petljao” u Parizu pre ratova, “a sa ruskom princezom Olgom, ćerkom cara Nikolaja II Romanova, trebalo je da se venča”.

– Državno venčanje već je bilo ugovoreno, no, do toga nije došlo. Onda, kada je već gotovo bio rešio da se i ne ženi, tako bi i bilo da ga Rumuni bukvalno nisu isprosili, jer ga je Marijina majka uporno saletala – rekao nam je Vuk Drašković.

Nebojša Damnjanović, istoričar i nekadašnji kustos savetnik u Istorijskom muzeju Srbije, sada upenziji, potvrđuje da su svojevremeno, pre I svetskog rata, postojali planovi da se Aleksandar oženi nekom od ruskih princeza. Međutim, kada su boljševici preuzeli vlast 1917. i pobili Romanove, među kojima i Aleksandrovog zeta Joana, naš kralj je “dosledno, do kraja života prezirao sovjetsku Rusiju a boljševike smatrao zločincima”. Tako su sve te ideje oko ženidbe sa ruskom princezom potonule.

Sledeći bračni pregovori usledili su tek po završetku Velikog rata.

– Aleksandar je bio dovoljno mudar da za vreme rata ne pomišlja na ženidbu. Najlepšu mladost, od 24. do 30. godine, njemu je uzelo ratovanje. Stalno je bio sa vojskom, u prvim redovima, na čemu je i izgradio svoju popularnost. Nije nevažno ni to da je bio veoma krhke, slabe građe. On je bolestan prešao severnu Albaniju i imao je delikatnu operaciju. Odstranjen mu je tetsis i sumnjalo se da li uopšte može imati decu. To je sigurno uticalo na njegovo samopouzdanje, i ljudsko i muško – konstatuje Damnjanović.

Međutim, po okončanju rata, pitanje produžetka dinastije ponovo je postalo jedan od prioriteta.

– Aleksandar je bio izuzetno religiozan, jako je držao do pravoslavlja i očito je tražio buduću suprugu u pravoslavnom svetu. Nama najbliži, Bugari, tada su bili protivnici i poraženi (u I svetskom ratu – prim.nov), Grčka nam je bila više protivnik nego savetnik, nju su Anglo-francuzi okupirali 1917. i proterali kralja, tako da je zbližavanje Jugoslavije i Rumunije bilo logično – navodi Damnjanović.

Obe zemlje su bile veliki dobitnici Velikog rata i za obe je 1918. bila prelomna: kod nas je osnovana Kraljevina Srba, Hrvata i Slovenaca (kasnije Jugoslavija), a Rumunija je proširila granice za više od trećine teritorije. Obe zemlje će 1922. sklopiti i regionalni vojni savez, Malu Antantu.

Brak sa Marijom morao je goditi Aleksandru iz još jednog razloga, ističe Damnjanović. Aleksandar je bio iz nove dinastije, a kraljica Marija iz hiljadugodišnje. Rumunska dinastija Hoencolern-Zigmaringen bila je nemačkog porekla, ali je vremenom primila pravoslavlje. Kraljica Marija je, sa druge strane, preko majke Marije od Edinburga, bila praunuka engleske kraljice Viktorije.

Karađorđevići su, pak, bili mlada dinastija, s početka 20. veka. Nju je stvorio tek Aleksandrov otac, kralj Petar, po dolasku na presto 1903. nakon Majskog prevrata i ubistva Aleksandra Obrenovića i Drage Mašin.

– Aleksandrov deda i Karađorđev sin, knez Aleksandar, bio je vladar bez prava nasleđivanja, što nije bez značaja kod sklapanja rodbinskih veza. Knez Aleksandar je vladao Srbijom 16 godina (1842-1858), između dvojice Obrenovića, ali nije uspeo da obezbedi da ga nasledi sin, tako da tu nije bilo dinastije sve do kralja Petra. Aleksandar je svestan da je on iz potpuno nove dinastije, dok je Marija iz vekovima stare, čiji su preci zabeležni još u 8. veku, dok su preko engleske loze poticali unazad do ranog srednjeg veka, dakle kontinuirano i potvrđeno preko 1000 godina. Tako da je strašno pogodovalo biti primljen u taj krug, to je bila neverovatna sreća – objašnjava Damnjanović.

Za razliku od naših drugih vladara, osobito Obrenovića, koji su imali “bogatu, ponekad i nekontrolisanu stranu ličnog života, što ih je skupo koštalo” Karađorđevići su nekako umeli da odole tim iskušenjima. Brak između Marije i Aleksandra bio je skladan brak. Čak nema ni izmišljenih priča i tračeva o njima, napominje Damnjanović.

– Kod Aleksandra je važno i to što je on bio, pre svega, vojnik. Iz uniforme uglavnom nije izlazio. Kažu da ju je najčešće skidao na Bledu, u vili Suvobor, kad je tamo boravio sa Marijom – priča nam istoričar.

Aleksandar je ostao bez majke kada je imao samo 15 meseci, a sa ocem je imao strog, vojnički odnos. U kraljici Mariji našao je ono što mu je nedostajalo, ocenio je Vuk Drašković.

– To bi psiholozi bolje od mene kazali. Marija je bila sjajna žena. Ona mu je zamenila majku koju nije upamtio – kazao je.

Ljubomir Bulajić, koji u seriji tumači kralja Aleksandra, otkrio je da su Rumuni našem kralju prvo poslali sliku starije princeze, Elizabete, na šta je on rekao “Dajte da vidim ovu mlađu”, odnosno srednju sestru, Mariju, koju je 1922. i uzeo za ženu.

– To jeste bio jedan dogovoreni brak, jer je Aleksandar morao da ostavi naslednike iza sebe kako bi se dinastija produžila, međutim, iz tog dogovorenog braka Srbija je dobila jednu veliku kraljicu a Aleksandar je dobio jednu veliku personu pored sebe – istakao je Bulajić.

Marija se nije bavila politikom, učestvovala je u radu humanitarnih organizacija i podizanju dece. Retko se pojavljivala u javnosti sa suprugom, samo tamo gde je bilo protokolarno i što nije mogla da izbegne, navodi Damnjanović.

– Učestvovala je sa njim u lovu i ribolovu a, mimo toga, uklapala se u današnji stereotip super konzervativne, povučene žene i majke. Za Marijom nema repova ni tračeva. Čak ni dinastijama i monarhiji krajnje neskloni komunisti nisu raširili nijednu priču o njenim tajnim ljubavnicima ili korumpiranosti – zaključuje Nebojša Damnjanović.

Nova