Marko Marinović Malina iza sebe ima trenersku sezonu iz snova – Borac iz Čačka je dominirao u ABA 2 i KLS, na Kupu Radivoja Koraća je dobro preznojio Partizan u četvrtfinalu, a na kraju je ozvaničen plasman u ABA ligu.

Iako je direktno iz dresa “uskočio” u trenersko odelo, popularni Malina se vrlo lako i brzo snašao u novoj ulozi. Autoritet se nije dovodio u pitanje, imao ga je i kao kapiten na terenu, ne libi se da pokaže žestok nerv dok vodi ekipu, čvrsta ruka i stara škola su principi kojih se držao još kao igrač.

Za Telegraf, u Čačku je evocirao uspomene na bogatu igračku karijeru, trnovit put do vrha, setio se i saobraćajne nesreće koja mu je promenila poglede na život. Udes u periodu dok je igrao za FMP mu je doneo bolne trenutke i čeličenje, prkosio je i rečima da neće još mnogo igrati košarku.

Svom fanatizmu duguje sve u karijeri, koja je čak mogla još malo da potraje – Malina i dalje često igra sa svojim momcima na treninzima, koje usput i “začikava” da je morao da okači patike o klin, kako bi i oni došli do izražaja.

– Mi smo bili spremni, u dobrom ritmu, mnogo pre smo obezbedili 1. mesto, stvarno smo radili puno i spremali se za nastavak. Desilo se šta se desilo, kada su nas pustili da treniramo, ponašali smo se kao da će se igrati. Bili smo spremni u svakom slučaju, ali je i ovo na kraju ispalo dobro po nas. Svi su bili svesni da smo bili baš dominantni tokom cele sezone. Takav je život, u sportu ima dosta nepravdi, da se odlučilo na drugu stranu, bio bi veliki žal. Pogotovo meni, volim Borac i Čačak, rođeni sam Čačanin, ceo život sam proveo ovde. Mnogo mi je drago što ćemo igrati ABA 1.

Na početku ste stidljivo najavljivali sezonu, da li ste iznenadili sami sebe rezultatima?

– Da se razumemo, krenuo sam iz patika bukvalno, nisam imao trenersko iskustvo, ali ne mogu da kažem da ne znam košarku, bavim se njom od 12. godine. Maltene 25 godina, a 20 godina sam igrao seniorsku košarku. Što se košarkaškog dela tiče, nisam se bojao, ali sam imao tremu, nije mi bilo svejedno, bilo mi je sve novo. Nisam se nijednom mogao osetiti kao trener, i danas ne mogu, jer mislim da mogu da igram.

– Dok to ne budem prelomio, verovatno ću se tako osećati. Relativno sam mlad, ali bilo je teško. Verovao sam u momke, oni u mene. Nisam mogao da budem arogantan odmah i da pričam da ćemo mi da uđemo, ali iz meča u meč smo pokazivali kvalitet. Nisam mogao da pobegnem od toga da smo bili favoriti za osvajanje. To smo pokazali na terenu, a on je jedino merilo, na kraju krajeva.

Foto: KK Borac

Kako kaže Kari Pešić? Kaciga, svetlo, nazad u rudnik!

Pokazali ste se kao autoritativan trener?

I dok sam igrao, bio sam najstariji, kapiten, svi me znaju, imam neprocenjivo iskustvo, igrao sam svuda, bio reprezentativac, osvajao neke trofeje, normalno je poštovati jer sam i ja tako odgajan i učen, da mora da se poštuje stariji i iskusniji. To je pravi put.

Može se videti da sada, i kada je raspušten 1. tim, radite sa mlađim momcima?

Specifična je situacija, imali smo dva meseca pauze. Iskreno, i ja sam se uželeo, nikada se nisam tako osećao, nisam bio u situaciji da nisam na terenu. Baš mi je bilo čudno, mnogo mi je nedostajalo, imam elana, volim da radim.

Pošto smo redak tim koji ima igrače iz svog grada, ti momci su odavde rodom, treniraju tu, i pošto ima Čačana košarkaša dosta, dozvoljavamo i njima da treniraju sa nama, pogotovo sada posvećujemo pažnju mlađim igračima i juniorima. Ipak je ovo period u kom oni moraju da pokažu nešto i da li vrede za sledeću sezonu.

Na treningu uoči intervjua su se pojedini igrači nervirali i psovali zbog promašaja, što su pravdali umorom?
Umoran si? Onda dođi ranije na trening i šutiraj 10.000 puta, pa onda možeš da se ljutiš na sebe – bila je jasna poruka Marinovića momcima koji su udarali konstrukciju koša kada ne bi došli do poena.

– Naravno, to sam objašnjavao, nisam to ja izmislio, to su meni isto pričali. Nisam voleo da izgubim, ni danas ne volim. Ali moraš da radiš nešto da bi se ljutio zbog toga. Ako ne radiš i prvi put si to uradio, i kao, ljutiš se na sebe, to nema nikakvog smisla. Ako šutneš 10.000 puta i ubaciš 10.000 puta, naravno da će ti biti čudno što nisi ubacio, onda možeš da se nerviraš na sebe. Ako šutneš pet puta i promašiš, kako možeš da se nerviraš kad ne radiš dovoljno?

Kako je izgledao Vaš rad u mlađim danima?

– Čačak je važio oduvek za košarkaški grad, kada sam krenuo, bilo je iz moje i starije generacije momaka. Da se razumemo, ja sam metar i 83, branio sam do 8. razreda i bio golman, pa sam dobio ovde ponudu iz košarkaškog kluba da potpišem prvi profi ugovor, pa sam se opredelio. Dosta je bilo talentovanije i jače dece od mene. Ali ja sam ceo život bio tvrdoglav i nisam dozvoljavao sebi da neko bude ispred mene.

To je rezultiralo karijerom, koja je bogata. Mogla je da bude bolja, možda lošija, ali sve što sam uradio, uradio sam marljivim radom, sam. Sve to pokušavam da prebacim na mlađe igrače, da je to jedini put, drugi ne postoji. Što bi rekao moj trener Svetislav Pešić, posle svakog poraza, svake loše utakmice. “Kaciga za rudnik, upališ svetlo, i nazad u rudnik da radiš”. Tako usmeravam svoje igrače.

Da li je ovo velika prilika i za decentralizaciju košarke, za koju se vi zalažete?

Ja se borim za to, znam da je mnogo teško, borim se, na kraju smo se svi mi izborili. Za to da pokažemo da se košarka igra i u nekim drugim gradovima, ne samo Beogradu. Tako da, krivo mi je, igrao sam i u Radničkom, krivo mi je i što je Metalac tako brzo nestao sa te ABA mape. Smatram da je mnogo bitno da postoji još jedan grad, a smatram da je Borac tu, ne samo zato što sam Čačanin. Borac ima tu tradiciju da treba da bude još jedan klub uz Partizan i Zvezdu na mapi regionalne košarke.

Može li pandemija korona virusa biti prilika i da Borac zbog promena na tržištu dovede neka neočekivana pojačanja?

– Mnogo je rano za sve to, ali probaćemo da sačuvamo kostur tima od prošle sezone, mislim da su ti momci zaslužili da igraju. Mi nemamo neke astronomske budžete, teško da ćemo ih imati, teško je to objasniti ljudima ovde u Čačku, da neko prima ogromne pare, omaši li dve lopte, taj više neće moći da uđe u halu, mnogo smo teška publika, a ujedno mnogo dobra publika, u pojedinim situacijama. Borićemo se.

Čini mi se da se malo situacija sada menja, dobili smo rang, to nam je trebalo. Niko nije hteo da igra ABA 2 ili KLS. Sada dolazimo i polako se pojavljujemo, ali kažem da ti momci koji su bili tu, oni su, neću da ih ja nešto vređam, ali su oni bili odbačeni i mi smo ih uzimali, mi nikad nismo uzimali i dobijali vrhunske igrače, nego igrače koji nisu negde mogli da prođu. I onda su sami oni verovali u sebe, da mogu da urade nešto, i uspeli su da dođu do toga da igraju i oni ABA 1 ligu. Bez obzira što nismo osvojili, ali smo cele godine dominirali, sada imaju priliku da pokažu da su dobri.

Da li je bilo prilike i za neki savet Željka Obradovića, koji je u poslednje vreme sve više u Čačku?

– Sve se brzo izdešavalo, znamo se i mnogo mi je drago što sam iz Čačka i što toliko ima ljudi koji su vezani za košarku iz Čačka, ja sam uvek potencirao odakle sam. Nadam se da ćemo imati prilike da porazgovaramo, ja sam još i prošle godine kada sam uzeo tim to govorio, kada sam postao trener. On je za mene… Šta da kažem, jedinica je mere za trenera, bog košarke!

Kakva su iskustva sa Kupa Radivoja Koraća, jer ste uspeli prilično da namučite Partizan u četvrtfinalu, do same završnice meča?

– To je bila teška utakmica za nas, koliko god zvučalo… Igrali smo isti broj utakmica kao Zvezda i Partizan, ali sa mnogo manjim rosterom. Ta utakmica sa Partizanom, da smo kojim slučajem pobedili, to bi nama bila otežavajuća okolnost. Morali bismo da ostanemo još jedan dan, a na primer, za 15 dana, nama je počinjao plej-of ABA lige i to nam je mnogo bitnije. Pokušao sam momke, ne da obeshrabrim, nego da probam da ih posavetujem da ta utakmica može da donese, a može i da odmogne.

– Nisam od ljudi kojima ta jedna utakmica može da znači prekretnicu karijere. Oni su odigrali kako su odigrali, nismo se nijednom uplašili, čak smo u poslednjoj četvrtini probali da ih napadnemo. To je ono što je mene oduševilo kod njih, na kraju su shvatili što sam pričao cele sezone. Nema respekta, igra se 5 na 5, jedna lopta da je ušla, moglo je da bude svašta. Lepo iskustvo na kraju krajeva.

Malini ne prijaju poređenja sa Obradovićem kada je u pitanju energija tokom vođenja utakmice – ume i Marinović da eksplodira uz parket…

– Kada sam postao trener, odmah su prebacivali, to je to. To je Željko, Malina. Jedino poređenje je što smo iz istog grada i ništa više. Mnogo sam ja daleko od svega toga.

Ranu mladost obeležile su vrhunske individualne partije, ali je dug bio put do velike scene.

– Sa 15 godina sam ušao u prvi tim, što je sad mnogo retko. Sa 17 sam bio jedan od najboljih igrača, igrao sam 1. ligu, sezona 2000. kada još nije postojala ABA liga. Ispali smo te godine iz lige, ja sam bio tu kao otkrovenje i dobijao sam ponude. Ja do tada nisam igrao ni za jednu reprezentaciju, ali sam počeo da igram za mladu. Bio sam tamo neki 11, 12. igrač, ali sam verovao u sebe i nisam hteo da me to poremeti.

Igrao sam u sjajnoj generaciji u tom momentu, 1982, 1983. godište. Posle toga smo ispali u niži rang i igrali B ligu, bogami, igrali smo je 3 ili 4 godine. Tu je došlo do moje blage stagnacije, ali kada vratim film, te 3-4 godine su pomogle mnogo u karijeri, prešao sam sito i rešeto. Igrao sam na svim terenima i to je neprocenjivo iskustvo.

Onda je usledila selidba u FMP.

– Posle sam prešao, kada je FMP došao u Borac, pošto je pomogao jer je Borac bio pred gašenjem. Preuzeli su Borac i samim tim i nas nekoliko talentovanih igrača te generacije. Tu sezonu smo ušli u viši rang i prvu ligu, bio sam najbolji strelac lige i MVP B lige. To je bila ulaznica za FMP i Jadransku ligu, preskočio sam KLS.

Posle je sve išlo svojim tokom, došao sam u pravi tim jer je tada došlo do smene generacije, dolazili smo na red, dosta igrača je iz te generacije napravilo vrhunsku karijeru. Teodosić je tada bio junior, bio je Bojan Popović, Duško Savanović, Mile Ilić, da nekog ne zaboravim, bilo nas je dosta. Erceg, Rašić, ima ih baš mnogo.

U danima FMP-a, desila se saobraćajna nesreća koja je Malini promenila poglede na sve.

– To je jedna od prekretnica u mom životu, jer sam dobro počeo tu sezonu, bila mi je prva sa internacionalnim utakmicama. Sećam se vrlo dobro, prva moja utakmica je bila protiv Turk Telekoma u Turskoj, dao sam 37 poena, ili tako nešto. Bio sam MVP prvog kola te sezone Evrokupa, posle smo igrali protiv favorizovanog Dinama iz Moskve, gde su bili svi vrhunski igrači, dao sam 20-ak poena, i posle je usledio duel protiv Lukoila.

– Pred put smo ja i kum Đorđe i kum Veljko krenuli na put u Železnik, ja sam vozio. Ispred mene je zakočio auto, ja sam zakočio, bacilo me na levu stranu, sudarili smo se sa autobusom.

Doktor mu je rekao da je završio s košarkom, ali on nije verovao u to.

– Ja sam tu imao dislokaciju kuka, ne bih poželeo nikome taj bol koji sam ja doživeo. Samo taj dan, dok nisu vratili kuk u svoje ležište. Posle toga, morao sam da ležim šest nedelja u bolnici na leđima, bez ustajanja iz kreveta. Posle toga, još šest nedelja proveo sam na štakama. U jednom trenutku, jedan doktor na Banjici mi je rekao da sam završio sa košarkom i da je to to. Nisam verovao u to, posle tri meseca mirovanja i mesec dana treniranja sam nastavio sa treniranjem i igrao.

– Čak sam i na nekoj utakmici Superlige, protiv Budućnosti čini mi se, dao 41 poen. Odmah nakon izlaska iz povrede. Posle toga sam sledeće godine, kada je Bojan Popović otišao, postao prvi plej i reprezentativac, osvojili smo i Jadransku ligu. Ta povreda mi je dala, rekli su da ću možda igrati još 3 ili 4 godine, ali ja sam igrao do svoje 36. godine. I još sam mogao.

Đirona i Menorka su bile naredne destinacije?

–  Posle reprezentacije sam imao puno sreće, Đirona je došla, platila obeštećenje FMP-u i ja sam otišao. Imao sam sreće da igram u najjačoj ligi u tom trenutku. Mislim da je i sada najjača u Evrope, a u tom trenutku je stvarno bila sa najboljim igračima iz Argentine i Španije. Španija je tada bila svetski prvak, pa sam igrao u toj zemlji na poziv Svetislava Pešića, sa vrhunskim igračima koje sam viđao na TV-u.

– Sve je bilo novo, prvi put sam otišao iz kuće tako daleko. Kao i uvek u svojoj karijeri, nisam davao da neko bude bolji i ispred mene, trudio sam se da budem što bolji. Osvojili smo FIBA Kup, Euročelendž, to je tada bilo prvo FIBA takmičenje. Bili smo peti u španskom prvenstvu, vrhunska sezone, ali kada je otišao Pešić, došao je Pedro Martines i nije želeo da ja budem tu.

– Otišao sam u Menorku, u ekipu iz donjeg doma španskog prvenstva. Sezona je bila turbulentna, ali smo ostali u ligi, što je bilo najvažnije. Posle toga sam na novi poziv Pešića došao u Srbiju i igrao za Crvenu zvezdu.

Turbulentna je bila i ta sezona sa Crvenom zvezdom, uz poraz u finalu sa Partizanom?

Krivo mi je, Partizan je stvarno bio fenomenalan, ali mi smo ih, čini mi se, prvi put pobedili posle ne znam koliko godina. Zvezda dugo nije mogla da pobedi, a mi smo baš dobro krenuli, imali 6-7 pobeda zaredom na početku. Dobro smo igrali, a povrede su nas unazadile. Ja sam povredio list, pa me mučio dosta. Tadija Dragićević je imao probleme sa kolenom.

– Roberts je imao neku tešku povredu, to su 3-4 igrača maltene iz prve petorke, gotovo nikada nismo bili kompletni. Pojavljuje se Bjelica, Kešelj, Štimac, i tako dalje… Imali smo dobru, solidnu sezonu, ali ništa nismo osvojili. Bili smo u finalu Kupa, polufinalu ABA lige, izgubili smo od Partizana i igrali smo finale, 2-0, 2-2 i 3-2 za Partizan. Ostaje žal, bio je trenutak da možda Partizan malo sklonimo, ali nije se desilo.

Možete li da opišete šta se dogodilo sa onom čuvenom dodelom medalja, kada je Pešić delio odličja?

– To ne mogu nikome da objasnim, ako Pionir prima 6.000 ljudi, u Pioniru je bilo 10.000 ljudi. Zvezda nije imala svoje navijače, Partizan je imao svoju publika, bila je samo grupica Zvezdinih navijača. Mi smo pokušali, vratili se iz 2-0 u 2-2, došli smo do pete utakmice. Bili smo istrošeni malo, i oni su, ali su imali domaće navijanje. To što se izdešavalo posle… To je neka druga priča.

Da li ste imali problema sa navijačima zbog one fotografije u dresu Partizana i kako biste sada opisali tu klupsku pripadnost?

– Ja sam profesionalac, pre svega. Nema razloga niti sam jednom dao povoda nekom da može da kaže nešto tim povodom. Znam da je tema škakljiva, ali mislim da sam u svakom trenutku sto posto bio na terenu i da su to ljudi prepoznali. Iskreno, ta pripadnost, zna se gde se sada nalazimo, Borac je na prvom mestu, uvek.

Naredna destinacija je Malini donela i najveći uspeh, sa Valensijom je osvojio Evrokup.

– To sam ja uvek pričao, svaka sezona je za sebe, posebna, ali je godina u Valensiji meni donela najvredniji trofej, osvajanje Evrokupa. Prvi put sam dobio neku sporednu ulogu u ekipi, ali se osećao dobro i da je pamtim. Nisam imao neke minute, bio sam bekap De Kolu i Rafi Martinezu, odigrali smo sezonu iz snova. Dugo su čekali da igraju Evroligu, ulagali dosta novca, ja sam se pojavio i odigrao.

– Skoro je bilo finale, ja i Kosta Perović smo bili najefikasniji na toj utakmici, nekako se sve izdešavalo… Dešavalo se da mesec dana ne igram, pa igram. Pred taj fajnal for se Nando de Kolo povredio, pa sam ja morao da igram, pa sam opravdao tu ulogu na kraju. Po meni, jedna od najboljih mojih sezona, na 12-13 minuta po utakmici sam imao 8-9 poena. Imao sam ulogu kod trenera Spahije. Svima je pričao šta treba da rade, samo je meni rekao, “radi ono tvoje”.  Tako je i bilo.

Iza sebe imate rad sa mnogo velikih trenerskih imena, sa Pešićem na čelu?

– Jeste najveće ime, i Spahija je veliko ime, ali od svakog trenera sam nešto naučio. Prvo odavde iz Čačka, i kod Mute sam dosta naučio, i od Raleta Bojića, Dejana Mijatovića, da nekog slučajno ne preskočim. Ima dosta trenera, to je veliko iskustvo.

Kako je izgledao rad sa Pešićem, koji vas je dovodio u dva kluba?

– On je video nešto kod mene, mislim da svi veliki treneri žele da te očeliče, ja mislim da sam to izdržao. Često se dešavalo da ja budem meta svega, da sam ja kriv, a na kraju je sve to on uspeo da kanališe, i da mi da šansu i sve. To je bitno u razvoju mladog igrača, ako uspeš to mentalno da pređeš, sigurno ćeš postati igrač.

Posle udesa, Albu Marinović vidi kao još jednu prekretnicu.

Otišao sam u Albu, možda je to bio trenutak moje karijere gde sam mogao… Nikad nisam igrao Evroligu, a imao sam tada ponudu Žalgirisa kod Ace Petrovića. Odlučio sam se za Albu, mislio sam da ćemo kroz kvalifikacije ući u Evroligu, bili smo mnogo blizu, izgubili od Šarloa na dva poena. Ideš iz najbolje španske lige u tada ne tako razvijenu nemačku ligu. Sa “konja” na magarca. Jedno iskustvo, rad sa trenerom Pavićevićem, nešto novo.

– Prvi put sam tu dobio i otkaz u karijeri, kada je Luka otišao. Onda sam igrao u Rusiji, tamo sam igrao sa vrhunskim igračima, Džeraldom Grinom, Primožom Brezecom, Džeraldom Grinom, Džej Ar Bremerom. Ta sezona se završila i posle sam kod Steve Karadžića igrao u Krasnojarsku, opet, iskustvo zbog putovanja i ako znate gde je Krasnojarsk, sve je jasno. Ako to mentalno izdržiš, ti si kralj, da na kraju sezone dođeš kući normalan. Igrali smo neki FIBA Evrokup i VTB, svaki odlazak je pet sati do Moskve, pet sati vremenske razlike, i onda odlazak u Evropu. Bilo je preteško, ali eto, bio sam i tamo.

Da li je pored Žalgirisa bilo još nekih propuštenih evroligaških ponuda?

Bilo je nekih ponuda kada sam igrao u FMP-u. Da sam tada otišao, možda bi karijera išla gore. Ovako, Alba je bila nekako zaokret u karijeri, tako da kažem. Igrao sam onda bugarsku ligu, dve godine pre toga sam bio prvak Evrokupa, pa sam otišao da igram u Bugarskoj. Bilo mi je sve čudno, vrhunska je organizacija bila u Levskom, sve je bilo sjajno. Opet sam ispred sebe imao Lukoil koji je glavni za sve u Bugarskoj. Izgubio sam finala u Kupu i prvenstvu, 3-2, na jednu loptu. Igrao sam dobro statistički, najbolji tu, ali nije isto kada ideš iz bugarske lige, nije isto kao iz španske ili jadranske.

– Posle sam prešao u Kragujevac na Mutin poziv, imali smo vrhunsku sezonu i Radnički je dao tri reprezentativca, Kalinića, Birčevića i Jovića. Iako smo ja i Sava Lešić bili bolji igrači statistički te sezone, ali imali smo skraćeni roster, u Evrokupu smo dogurali dosta. Meni je ovo možda statistički najbolja sezona, bio sam blizu dabl-dabla, bio sam rekorder Evrokupa po asistencijama.

– Bilo je lepo, drago mi je jer sam blizu kuće, ali je i to kratko trajalo. Prelomio je taj nesrećni kraj sezone protiv Mege, imali smo 20 razlike na pola treće četvrtine, izgubili smo tu utakmicu. Neverovatno se nešto desilo, ostali smo peti i nismo mogli direktno u ABA ligu i morali smo da plaćamo, a grad više nije mogao to da izdrži.

– Bili su talentovani, i dalje su talentovani, otišli su u pravi klub u pravo vreme. Posle toga je sve istorija, vidite i sami, bili su u generaciji Zvezde kojoj niko nije mogao da priđe, drago mi je što su dotle dogurali i bila je teška sezona. Teško je kada ne dobijaš platu na vreme i pokušavaš te neke stvari da održiš. To je problem u celoj Srbiji, uz jednu-dve pobedu više, bili bismo gore. Prvi put sam sarađivao sa Mutom Nikolićem, nešto novo sam saznao, on je imao mnogo poverenja u mene.

Novi izazov bila je Olimpija iz Ljubljane.

– U Olimpiji smo imali dobru, kvalitetnu i talentovanu ekipu. Opet, zamalo. Sa Partizanom smo imali utakmicu u Pioniru i bili smo blizu toga da pobedimo i budemo četvrti, da igramo plej-of. Izgubili smo i bili peti, obezbedili Evrokup sledeće sezone. U Evrokupu smo od Bamberga nesrećno izgubili za prolaz u top 8. U slovenačkom prvenstvu smo od Heliosa izgubili u četvrtfinalu plej-ofa, tako se završila neslavno sezona. Krivo mi je, bila je talentovana generacija, tu je bio Prepelič, Omić, Mirza Begić u jednom trenutku, Gregor Hrovat. Dosta dobrih igrača, ali to je košarka.

U Rumuniji, za dva kluba je igrao Marinović pre povratka u rodni grad.

– Igrao sam za Steauu u Evrokupu, to je drugi mentalitet, video sam da ne ide. Onda sam iz Krajove došao u Čačak i od tada sam ovde. Mnogo mi je drago i sigurno da proživljavam najlepše trenutke. Pričao sam da bih najviše voleo da se vratim ovde, to sam i učinio. Igrali smo mnogo dobrih utakmica, pobeđivali smo ovde i Zvezdu i bili na loptu sa Partizanom, igrali dobru košarku, bilo je mnogo lepo i publika se vratila, žive za košarku, mislim da nisam pogrešio.

Po povratku u Borac, beležili ste čak i rekorde po nepobedivosti u Čačku.

– Mi smo te prve godine kada smo igrali F4, igrali Superligu, sećam se da je tadašnji trener Jovica Arsić došao i u razgovoru sa mnom kao najstarijim rekao: Da pobedimo jednu-dve kod kuće, pa da vidimo… Na kraju smo pobedili sve utakmice ovde, i Zvezdu i Megu, i tamo smo njih pobedili, računam da smo bili treći u Srbiji. Igrali smo polufinale sa FMP-om, Partizan je lagano ispao od Zvezde sa 2-0. A mi smo igrali sa FMP-om u majstorici, ja računam da smo bili treći, ostali smo duže tu od Partizana.

Kako gledate na reprezentativno iskustvo sa Mundobasaketa iz 2006. godine?

– Ja sam klinac iz Čačka, prvi put dolazim da igram sa takvim momcima koje sam gledao na TV-u. To sam smatrao kao nagradu za prethodnu sezonu što sam bio tu u 12. Nisam imao neku ulogu, ali sam u toj utakmici koja je odlučivala, dao sam nekih 15 ili 17 poena protiv Španaca. Šakota mi je dao šansu, izgubili smo najmanje od Španaca na tom prvenstvu jer su baš dominirali. Pokušavao sam tada nekako da trgnem naše igrače, ali stvarno su Španci su bili mnogo bolji. Oni su titulu osvojili tako što su sve pobeđivali sa 20 razlike.

– Bio je nesrećan poraz od Nigerije, ne opravdavam, ali igrali su svi momci sa NCAA uz par NBA igrača. Nisu to ljudi koji žive u Africi, nego su momci atlete. Izgubili smo i od Francuza i Argentine na loptu. Da smo pobedili, možda bi bilo drugačije, izbegli bismo Špance barem u osmini finala.

– Bili smo dobra grupa igrača, verovali smo, pre turnira smo pobedili Argentinu na nekom pripremnom meču. Oni su tada bili četvrti, pobedili smo Grke u Bormiju, oni su tada bili vicešampioni sveta. Nije bila loša generacija, ali trenutak, forma, jedna pobeda… Košarka je takva. To je bila smena generacija posle 2005, bio je Tripković, Perović, Branko Jorović, Mile Ilić… Mlada reprezentacija, samo je Igor Rakočević bio tu iz starije garde, i Darko Miličić je bio mlađi.

Ko su bili najbolji saigrači u karijeri?

– Bilo ih je dosta, ali ne mogu da zaboravim, kada sam došao u Đironu, da je to bio Arijel Mekdonald. Plejmejker koji je počeo u Olimpiji, pa postao legenda Evrolige, dominirao je sa Makabijem, Panatinaikosom, jedan od najboljih Amerikanaca koji je igrao u Evropi. Počeo je u Olimpiji, pa igrao za Makabi, pa je prešao kod Željka u Panatinaikos. Bio je maltene veteran, imao je preko 35 godina, ali je bio doktor košarke.

Najteži za čuvanje?

– Uf, ima ih dosta, ja sam u trenutku kada sam došao u ACB ligu, bili su svi najbolji plejmejkeri, Sančez, Riki Rubio… Da ne nabrajam, svi najbolji sa Svetskog prvenstva su igrali u španskoj ligi.

Već rano ste kao trener privukli pažnju, da li je bilo ponuda?

Ja sam svima stavio do znanja da su mi planovi vezani za Borac, nije da sam zacrtao prošle godine da ćemo ući u ABA 1, nije izgledalo tako. Mnogo mi je drago, ja sam verovao, ali moj posao u Čačku još nije završen i ne postoji bolje mesto za mene u ovom trenutku od Borca. Sigurno nećemo da se predamo, nećemo motivisati igrače tako što ćemo reći, “hajde da probamo da ostanemo u ligi”. Borićemo se i probaćemo da igramo protiv svakog bez respekta. Imamo dobar domaći teren, neka izvole, neka dođu i probaju da nas pobede.

Ima li klub podršku grada?

– Imamo podršku grada, to ide jedno sa drugim, mnogo je teško funkcionisati. Zahvalan sam upravi i štabu, gradu, svi smo zajedno došli do ovog. Mnogo je velika stvar, vidite ove slike ovde. One su crno-bele, a mi hoćemo sada da stavimo neke slike u boji. Da pišemo neku novu istoriju – poentirao je na kraju Malina, pokazujući na slike iz slavne prošlosti kluba.

POSTAVI ODGOVOR

Please enter your comment!
Please enter your name here