Knez Miloš Obrenović sve najbolje što je paslo na Zlatiboru u leto 1833. poslao u Carigrad. Vladar hteo da odobrovolji Tursku da se ne predomišlja o vraćanju 907 sela Srbiji

U ranu jesen 1833. godine sa Zlatibora je, preko Karanovca i Aleksinca krenuo dželep (krdo) od hiljadu volova, dar kneza Miloša Obrenovića turskom sultanu Mahmudu. Na putu do srpsko-turske granice kilometarsku kolonu volova i goniča pratio je knežev brat Jovan Obrenović, koji je u tom času imao titulu gubernatora, a galantan poklon polovinom decembra sultanu je uručio Avram Petronijević, diplomata i knežev “ćahaja”, kako su ga nazivali.

Sakupljajući građu po arhivama, trag je ostavio Novak Živković (1917-2000) u knjizi “Užički nemiri 1832-1838″, objavljenoj u Užicu 1979. godine. Podsećajući da je Sud užičke i starovlaške nahije u Požegi imao s jeseni 1833. da izvrši i jednu posebnu dužnost, Živković navodi obrazloženje za sprovođenje važne, ali neobične kneževe naredbe:

– Budući da je sultan našem svjetlom knezu i deržavi jego granice odobrio i danak već presjekao, to je njegova Svjetlost namerna njemu (sultanu) 1.000 komada volova za to na dar poslati”.

Živković piše da je “od gospodara i gubernatora”, koji su ѕse tada nalazili u Kragujevcu, stigao nalog da Sud u Požegi obavesti trgovce na Zlatiboru “da se nijedan ne usudi koeg vola drugom mušteriji prodati” dok gubernator ne dođe i ne izabere potrebnih 1.000 volova.

Odluke mirovnog ugovora, potpisanog u Jedrenu 1829. godine, posle rusko-turskog rata, imale su u vidu i zahteve Srbije i obavezivale Tursku da joj vrati otrgnute oblasti – šest nahija, koje je Karađorđe oslobodio u Prvom srpskom ustanku, a ostale su u turskoj carevini.

– Turska je dugo odugovlačila izvršenje datih obaveza, jedno vreme nudila samo 478 od ukupno 907 sela, koliko je komisija označila na karti. Međutim, kada su izbili brojni nemiri u pograničnim pokrajinama, Porta je na konferenciji u Carigradu, održanoj 25. maja 1833. godine, pristala da u sastav Srbije uđu sve teritorije koje su ranijih godina dogovorene. Kneza Miloša je mnogo obradovala ova vest. Zbog odluke da ispoštuje dogovor, a istovremeno da ga odobrovolji kako se ubuduće ne bi predomišljao, doneo je odluku da jednim moćnim poklonom nagradi turskog sultana Mahmuda – piše čajetinski istoričar Milisav R. Đenić u rukopisu za zbornik radova o Zlatiboru.

Knez je, kako navode hroničari, u veoma kratkom vremenu obavešten od brata da je kupovina uspešno i vrlo kvalitetno odrađena.

– Na Zlatiboru je samo mali broj stočarskih trgovaca imao svoje suvate (pašnjake), pa ih je uzimao u zakup od turskih begova. Sve ono najbolje što je tog leta paslo na Obudovici, Belim Vodama, Jelju, Bregovima, Saračevini – krenulo je niz planinu – piše Đenić. – Na napornom i dugom putu dželep su pratili brojni problemi, najčešće povremeni nedostaci hrane i vode, a goniči su bili opomenuti “da stoka usput ne sme činiti nikakve štete”. Uz to, Avram Petronijević je vodio računa o ogromnom novcu državnog danka koji je sa sobom nosio, a kako se kasnije doznalo iz raznih dokumenata, vredeo je dva miliona i trista hiljada groša.

ŠEST NAHIJA

SRBIJA je turskim hatišerifom 1833. godine stekla položaj autonomne kneževine, proširila teritoriju i ukinula feudalni spahijski sistem. Od ranije otrgnutih predela vraćeno joj je šest nahija od Drine do Timoka, sa 13.300 kvadratnih kilometara, 907 sela i 31.026 kuća, čime je Kneževina Srbija uvećana za nešto malo više od polovine tadašnje teritorije, kako u knjizi “Kneževina Srbija” ističe istoričar Radoš Ljušić.

POSTAVI ODGOVOR

Please enter your comment!
Please enter your name here