Knjiga kao kenotaf

Sto četrdeseta godišnjica rođenja Vladislava Petkovića Disa povod je da pogled usmerimo ka prvom posthumnom izdanju lirike ovog pesnika, koju je pod naslovom Sakupljene pesme objavila Izdavačka knjižara „Napredak” u Beogradu. Na naslovnoj strani kao godina izdanja navedena je 1921. Ipak, sudeći po datumima objavljivanja prvih prikaza u periodici, verodostojniji je podatak odštampan u uglu zelenih korica sa bež detaljima, prema kome je ova knjiga, zapravo, izašla prethodne godine. Iako za to nisu pronađeni valjani pisani argumenti, taj bibliografski detalj navodi na pomisao kako je pokušaj da se sakupe i u jednoj knjizi objave pesme prerano stradalog Vladislava Petkovića Disa u stvari bio način da se obeleži četrdeseta godišnjica od kako je u Zablaću kod Čačka, u život i u crkvene knjige upisano deveto dete Marije i Dimitrija Petkovića, mladenac Vladislav. U ovoj knjizi pesama, izdanju beogradske Knjižare „Napredak”, čiji je vlasnik Armin Švarc razvio veoma obimnu, raznovrsnu i zapaženu izdavačku delatnost u trećoj deceniji 20. veka, nema, na žalost, podatka o priređivaču. Vek kasnije, nije lako pouzdano utvrditi čijim trudom su tom prilikom sabrani stihovi pesnika, koji je za života objavio svega dve knjige  –  Utopljene duše (1911) i Mi čekamo cara (1913, drugo izdanje 1914). Ali, kako među autorima i saradnicima Knjižare „Napredak” prepoznajemo nekolika imena Disovih dugogodišnjih prijatelja, sasvim ubedljivom se čini pretpostavka da je ovo izdanje objavljeno upravo njihovom zaslugom. Pretpostavku potvrđuje i tekst potpisan latiničnim Z. objavljen na 384. strani časopisa Novi život 30. oktobra 1920. godine: U vrlo ukusnom izdanju, na lepoj, beloj hartiji izdali su prijatelji pok. Dis-a njegove sakupljene pesme. Ovako u celini, čitane odjednom i bez prekida, one ostavljaju jasniji utisak; lepo se kroz njih prelazi istorija ove nemirne i nezadovoljne, umorne i izmučene duše, u kojoj je za trenutak, pod uticajima narodnih uspeha, senula zraka nade, da se brzo ugasi i zavije dušu u crninu albanskih patnji i izgnaničke ubistvene neizvesnosti. NJegove pesme poslednjih dana, one sa Krfa i Nice, odaju nam punog već savršeno formiranog pesnika, čiji pesimizam ranijih godina gubi svoje knjiško poreklo, da dobije stvarnu i bolnu osnovu u preživelim užasima i turobnoj savremenosti. I dok je prvu Dis-ovu poeziju zvanična i hladna kritika obilazila, njegove poslednje pesme svojom sumornom i bolešljivom osetljivošću, mekim i dršćućim izrazom, ostaće za uvek i povećavaće žalost Dis-ovih prijatelja i prijatelja naše književnosti za ranom i tragičnom smrću njegovom. Tekst je naredne godine prenet u obimnom katalogu kojim je Izdavačka knjižara „Napredak” najavila i predstavila svoju godišnju produkciju. Zamisao da se priredi i objavi što potpunije izdanje lirike Vladislava Petkovića javila se, može biti, iz potrebe da se na jednom mestu nađu i pesme koje, rasute po časopisima, nisu čitaocima bile lako dostupne. Štampanje Sakupljenih pesama, tri godine nakon Disovog stradanja i dve nakon okončanja rata, koji je iz temelja potresao svet i svojim strahotama preobrazio iskustvo čoveka, imalo je, izgleda, za cilj i da se, u prilikama sveopšteg diskontinuiteta, Disovom autentičnom opusu omogući uspostavljanje veze sa tek stasalim stvaraocima i čitaocima poezije. Značaj ovog poduhvata postaje još očitiji ako usmerimo pogled ka Disovoj bibliografiji koja svedoči da se naredno izdanje njegovih pesma pojavilo tek 1939. godine u 42. kolu „Srpske književne zadruge”. Na objavljivanje sabranih dela ovog pesnika, a to znači na štampanje svih pesama sačuvanih u periodici i malobrojnih autografa, njihovih varijanata i proze koju je pisao Vladislav Petković, čekaće se sve do prvih godina 21. veka. Na značaj izdanja Knjižare „Napredak”, koje je Disovu poeziju učinilo vidljivijom i čitljivijom u novom kontekstu, posredno ukazuje i Siniša Kordić 1931. godine na stranicama Narodne odbrane. U osvrtu na Disovo pesničko delo, ovaj književnik ističe da su čitaocima početkom četvrte decenije 20. veka dostupne jedino njegove Sakupljene pesme koje samo naglašavaju svu dubinu i svu snagu ovog neobičnog pesnika, koji tek u razvoju srpske poezije znači mnogo. Lirskim ostvarenjima iz dveju za života objavljenih knjiga, čiju su kompoziciju neimenovani priređivači dosledno preneli, u Sakupljenim pesmama pridodato je još 15 Disovih pesama. U prvom, od dva naknadno formirana ciklusa, pod naslovom U tuđini, objavljena je poezija nastala u izgnanstvu i publikovana u ratnoj periodici (Poginuli dom, Posle Albanije, Među svojima i Nezavršene pesme). U ciklusu Druge pesme sabrana je lirika objavljena uglavnom u časopisima Savremenik, Nova iskra i Zvezda (Bez dima, Noć ljubavi, I tako, Pogled, Prvi susret, Tajna, Rob, Prvi poljubac, Zadovoljstvo, Naši dani i Poenta), koju pesnik nije uvrstio u svoje zbirke. Poeziji prethode tekstovi nastali na vest o Disovoj tragediji: Jedan život Branka Lazarevića (preštampan iz Zabavnika Srpskih novina od 15. juna 1917. godine), tekst Vladislav Petković-Dis koji je Momčilo Milošević objavio u Savremeniku 1917. godine i pesma koju je u spomen Disu 18. maja 1917. godine napisao prijatelj Stevan Bešević. Za njima sledi čuveni nekrolog kojim se sa pesnikom na Krfu oprostio književnik Vladimir Stanimirović, kao i stihovi naslovljeni Pesniku Utopljenih duša, koji su i u Srpskim novinama, ali i u ovoj knjizi potpisani: S. Milenović. Ovaj inicijal Srpska bibliografija: knjige: 1868-1944. razrešava kao Sava Milenović. Ipak, u prikazu Sakupljenih pesama, koji je u listu Novi život objavljen već u oktobru 1920. godine, navodi se da je autor pesme Sv. Milenović, što nas još jasnije uverava da je pravi autor ove pesme, zapravo, Svetozar Milenović, čija je rodoljubiva lirika publikovana u ratnoj periodici i zastupljena u potonjim zbornicima, almanasima i drugim izdanjima posvećenim herojstvu i stradanju srpskog naroda u Prvom svetskom ratu. Pored navedene ocene iz časopisa Novi život, prikazi u dnevnoj štampi i književnoj periodici ukazuju da je Disova posthumno objavljena knjiga, čiji je primerak, kako saznajemo iz kataloga, koštao 10 dinara, bila veoma zapažena. Srpski književni glasnik publikuje kratak prikaz potpisan inicijalom V. u broju od 1. 12. 1920. godine, a Stanislav Vinaver istim povodom objavljuje dva teksta  u Republici i u Narodnom jedinstvu. Milan Tokin i Miodrag Mihajlović Svetovski, jedan za drugim, u Progresu objavljuju različito intonirane ocene ovog izdanja. Podstaknut Sakupljenim pesmama, obiman tekst o Disovoj poeziji objavio je i dugogodišnji pesnikov prijatelj Sima Pandurović 1921. godine u 3. svesci 5. knjige časopisa Misao, zaključujući ga rečima: Ako se u buduće, i pri boljim prilikama za našu književnost i našu kulturu budemo setili čitajući ove stihove, da je njihov autor za vreme svoga života bio slabo cenjen, da je bio jedan od talenata o koje se tako često grešimo, i da je svoj neuređeni i setni život završio tragičnom smrću  jedan deo poznoga priznanja biće ipak jedna uteha za našu savest i naše naravi Iako nije zasnovana na temeljnom bibliografskom istraživanju Disovog opusa, premda objavljeni biografski prilozi vrve od nepreciznosti i hronoloških omaški koje će se kroz književno-istorijsku literaturu prenositi čitav vek, zbirka Sakupljene pesme predstavlja dostojan omaž autoru antologijskih pesama „Tamnica” i „Možda spava”. Ona je svojevrstan kenotaf pesniku koga je strašna sudbina ostavila bez groba i krsta nad glavom, kako glasi jedan stih iz Beševićeve pesme. Književnim razlozima za njen nastanak svakako treba pribrojiti i odanost prijatelja prema čoveku u čijoj su iznimnosti, neambicioznosti, nepraktičnosti, lišenosti svake želje za sticanjem i potrebe da bude društveno priznat, dobronamerni savremenici videli prototip istinskog pesnika. Sa vremenskog odstojanja koje nam obezbeđuje izvesnu nepristrasnost, čini se da su Sakupljene pesme Vlad. Petkovića Dis-a, kako stoji u zaglavlju ovog izdanja, znatno doprinele da stvaralaštvo liričara čija se misao o budućnosti, kako je u jednom tekstu posvedočio Momčilo Milošević, nije prostirala dalje od sutrašnjice, u istoriji srpskog stiha zauzme mesto koje mu zasluženo pripada. Tekst objavljen  u 51. broju lista „Disovo prolećeˮ, autor Olivera Nedeljković