Gornji Milanovac – Brojna sela u Srbiji napuštena su decenijama, ali ove godine kad je korona virus pokorio svet dedovina je postala nešto najvrednije što neko može da ima. Sve je više onih koji se odlučuju da se vrate na prostrana imanja, a vrlo malo je potrebno da srpska sela ponovo budu lepša od Pariza.

“Struja i dobar prilazni put ono su što seljaku treba, a za sve ostalo će se sam snaći. Ja nikad nisam napustio svoje ognjište, već sam radio sve vreme i to one težačke poslove. Mnogi su otišli, pustili da im kuće zarastu u korov i sada se ponovo vraćaju”, priča Srboljub Marković iz sela Teočin za RINU.

Do brojnih srpskih sela i sada vode jako loši makadmaski putevi, a sa obe strane već poprilično oštećene i nagrižene zubom vremena stoje drvene bandere, koje može da odnese malo jači vetar. 

“Ja sanjam asfalt, dao bih i dve ili tri krave, kad bih to dočekao, taj dan bi bio crvenim slovima upisan u našoj kući. Ovde se živi i radi, sačuvane se prave porodične vrednosti. Mi smo ljudi domaćini i svakog ko dođe u naše selo dočekali bi kao prijatelje, raširenih ruku”, rekao je Rade Vesković.

Da će imanja na obroncima Suvobora i dalje biti obojena životom i da će se još dugo čuti zvuk poljoprivrednih mašina, dokaz je i sve više mladih koji se ovde odlučuju da žive i rade. 

Braća blizanci, Nemanja i Nikola Trnavac, rade kao veliki i ne žele da odu iz sela.

“Vozimo traktor, pomažemo roditeljima oko stoke i zasada. Volimo mi da odemo u grad, ali ipak ništa lepše nego kad se vratimo u naše selo”, pričaju braća u glas.

POSTAVI ODGOVOR

Please enter your comment!
Please enter your name here