20 godina bez mesta na EP, to je zločin protiv srpskog fudbala piše Mozzartsport.

Cilj opravdava sredstvo, reče Makijaveli i uđe u antologiju tom parolom. Možda se ne bismo baš u svakoj prilici složili s njim, ali danas hoćemo. Može gol iz slobodnog udarca ili sa 11 metara ili autogol ili u produžetku, u penal seriji posle 120 minuta – nije bitno. Važno je samo da Srbija večeras pobedi u Oslu (20.45, Nova S) i prođe u finale baraža za Evropsko prvenstvo.

Može Mitrović, može Tadić, može i Maksimović ili Milenković, pa ako dotle dođe neka presudi i Dmitrović. Bitno je samo da pred ponoć stoji da je Srbija došla do poslednje stepenice, da kuca na vrata tog društva najboljih reprezentacija na kontinentu.

Foto: Star sport

Jer, dve pune decenije čekamo da se naš državni tim vrati na šampionat Evrope. Kao da je Orlove i dalje stid od one šestice kojom je Jugoslavija ispraćena sa prvenstva 2000. godine i nikad se više nije vratila. Možda i ne žele da se ponovo nađu na tom „mestu zločina“, da se ne vrate sećanja na košmarnu roterdamsku noć… Punih 20 godina bez mesta na prvenstvu Evrope, koje je za to vreme naraslo od osam do 24 učesnika – pa to je zločin protiv srpskog fudbala!

Generacije su se, kao u epskim pesmama, ređale u tom pokušaju da skinu crnu magiju sa državnog tima. Koliko je samo prošlo igrača kroz reprezentaciju koji nisu ni primirisali Evropskom prvenstvu. VidićIvanovićŽigićKrasićKrstajićPantelićJovanovićSubotić… Samo su neki od onih koji nisu uspeli da preskoče taj poslednji stepenik. Igrali su u velikim klubovima, neki dizali trofeje Lige šampiona, Lige Evrope, pehare jakih nacionalnih liga. Stizali – o, paradoksa – do Mundijala, ali do prvenstva Evrope – nikad.

Stasali su neki novi momci. Neki koji nisu samo igrali na prvenstvu Evrope, nego su ga i osvojili. Koji nisu samo igrali na šampionatu sveta, nego su ga i osvojili. U ekipi koju je Ljubiša Tumbaković odveo put Osla, gde će Srbija odmeriti snage sa supertalentovanom, jakom, ali još pomalo zelenom Norveškom, su osmorica nekadašnjih zlatnih orlića, koji su u Litvaniji 2013. i/ili na Novom Zelandu 2015. okačili zlato oko vrata.

Predrag Rajković, Nemanja Maksimović, Sergej Milinković-Savić, Mijat Gaćinović i Miloš Veljković imaju objedinjene krune. Saša Zdjelar i Marko Grujić su bili prvaci planete, a Aleksandar Mitrović prvak Evrope. Za one koji su možda zaboravili, deo te generacije bili su i Luka Jović i Mihailo Ristić, samo što nisu otputovali na Mundijalito – ne svojom krivicom – ali su obojica danas u Oslu.

Dakle, desetorica momaka iz te dve naslonjene najtalentovanije generacije srpskog fudbala u poslednjih 20 godina danas nose dres A tima i biće na Ulevalu kandidati za mesto u ekipi za najvažniju utakmicu godine za Orlove.

Jasno je da neće svi biti u prvih 11, neki će ući u igru s klupe ako se bude jurio rezultat ili morao da se čuva do kraja. Ili ako dođe do penala, da šutnu sa 11 metara. Ili da odbrane sa 11 metara. Ali ovo definitivno jeste velika šansa tih momaka, zlatnih orlića, da rašire krila i na najvećoj sceni i da ih pozlate pobedom u Norveškoj. Naravno, i u novembru u finalu baraža.

Da se ne vraćamo na to da je teret u reprezentaciji trebalo ranije da ponesu, jer eto, ni Norvežani ne čekaju da Haland i Edegard dobiju sede u kosi pa da postanu okosnica tima. Večeras je šansa da zlatni orlići postanu Orlovi. Da zablistaju kao nekad među vršnjacima.

Pa, neka Mitrović pogodi kao u finalu EP protiv Francuske ili Maksimović makar s bele tačke kao protiv Amera na Zelandu. Ili da Rajković, ako zatreba, skine dva penala kao tada. Kako – nije bitno. Samo da se pobedi. I da se narednog meseca skine to prokletstvo, da nas zlatni orlići vrate na šampionat kontinenta. Posle 20 godina. 

POSTAVI ODGOVOR

Please enter your comment!
Please enter your name here