Čačak – Nakon što su u novembru 1918. godine sile Antante i Nemačke sklopile primirje  u železničkom vagonu u Kompijenu, srpskim suprugama, majkama, sinovima, stigla je sloboda, ali ne i kosti njihovih najrođenijih iz bojnih polja daleko od zavičaja, koji su svoje živote dali za otadzbinu.  Da se junaci iz Prvog svetskog rata ne bi zaboravili, podizana su kamena obeležja, koji podsećaju na vezu predaka i potomaka. U narodu poznati kao krajputaši,  najviše ih ima u zapadnoj Srbiji, gde sećaju na pretke i govore o tome da je mnogo ljudi mobilisano u ratove iz kojih se nisu vratili.

Foto: RINA

„Nema sela u kom nema krajputaša. Oni imaju veliki značaj i predstavljaju ogromnu emociju ovih svojevrsnih dnevnika zabeleženih u kamenu. Svedoče o jednom teškom vremenu i velikim emocijama. Na tim kamenim obelžjima upisan je čitav niz onih, kojima se ne zna grobno mesto, a čija imena se mogu naći i danas na Zejintinliku i naravno da je Plava grobnica odnela mnogo i mi ne znamo tačno koliko“, rekao je za RINU, Miloš Gostiljac iz čačanskog sela Lipnica.

On  smatra da se zarad nekih budućih vremena ovi zapisi ne smeju zaboraviti, jer krajputaši predstvaljaju jedinstveno nasleđe iz prošlosti na koje Srbi treba da budu ponosni.

Foto: RINA

„Moramo sve to objediniti u budućim vremenima i zauzeti realan stav”, zaključio je on.

Ova spomen obeležja su muzeji pod vedrim nebom, imaju bogato etnografsko značenje i u znak sećanja na ratnike i seljake, porodice su ih podizale pored drumova.

Foto: RINA

„Njihovi rođaci su hteli da ostave beleg, a takođe i na duhovnom nivou to mnogo znači, jer duša umrloga mora da nađe svoj put do kuće, a put, odnosno njegova kuća je spomenik, kamen na kome je urezan obično čitav lik, najčešće u vojnom ili narodnom odelu i tako opisan čitav njegov život i životni put do tragične smrti”, objasnila je Ivana Ćirjaković, viši kustos Narodnog muzeja u Čačku.

POSTAVI ODGOVOR

Please enter your comment!
Please enter your name here