Pretraga vesti

Šta Srbiju sprečava da izgradi nuklearku?

post-title
Foto: Freeimages


Pre 35 godina, 1986. godine, u nuklearnoj elektrani "Vladimir Iljič Lenjin", u blizini grada Pripjat u današnjoj Ukrajini, u tadašnjem SSSR-u, došlo je do havarije na jednom od reaktora. Eksplozija u nuklearnoj elektrani u Černobilju oslobodila je smrtonosnu radijaciju, koja se potom proširila severnom hemisferom.


Dok se posledice katstrofe u Černobilju i danas sagledavaju, naučnici i inženjeri novim tehnologijama i gradnjom sigurnijih i bezbednijih nuklearnih elektrana, pokušavaju da suzbiju sumnje i strah od nuklearne energije, koje su, međutim, kako se čini i dalje duboko ukorenjene kod ljudi širom sveta.

Kao primer pozitivnog odnosa ka ovom vidu energije su Sjedinjene Američke Države, koje su i dalje na prvom mestu po broju reaktora. Dok ih Kina polako ali sigurno prestiže, Francuska zatvara svoja najstarija postrojenja ali kao i druge evropske zemlje gradi nova, dok je Nemačka izuzetak sa svojom odlukom da zatvori sva nuklearno-energetska postrojenja.

U Srbiji se situacija, međutim, još od SFRJ nije promenila po ovom pitanju. Naime, izgradnja nuklearnih elektrana je zabranjena od 1989, kao reakcija na Černobilj.


U dokumentu "Strategija razvoja energetike Republike Srbije do 2025. godine sa projekcijama do 2030. godine" iz Direktorata za radijacionu i nuklearnu sigurnost i bezbednost Srbije (SRBATOM) za naš portal navode da, što se tiče mogućnosti korišćenja nuklearne energije, za koju je još uvek u primeni Zakon o zabrani izgradnje nuklearnih elektrana, trenutno ne postoji regulatorni i administrativni okvir koji bi regulisao izgradnju i rad nuklearnih elektrana.

- U Zakonu o zabrani izgradnje nuklearnih elektrana nije postavljen nikakav rok i važiće sve dok Skupština Republike Srbije ne usvoji zakon kojim će se on staviti van snage – poručuju iz Direktorata.

Takođe, kako ističu, ne postoji ni naučni, ni stručni kadar koji bi pratio izgradnju i rad ovih postrojenja, a prekinuto je i školovanje kadrova za potrebe nuklearne energetike. Slična situacija je u administrativno-regulatornom i naučno-stručnom smislu i sa tretmanom visokog radioaktivnog otpada i istrošenog nuklearnog goriva, navode iz Direktorata.

- Izgradnju nuklearnih elektrana kao mogućnost ipak ne treba potpuno isključiti, s obzirom na ekološka ograničenja za postojeću proizvodnju i buduće potrebe - kažu za eKapiju u SRBATOM-u.


Energetičari za izgradnju nuklearki


Nuklearne elektrane su stabilan i pouzdan izvor električne energije. Kako, uglavnom, ne zavise od vremenskih uslova ili vodostaja na rekama i ne emituju gasove koji izazivaju efekat staklene bašte, u tom smislu su ekološki prihvatljive, kažu iz Direktorata za naš portal.

Zoran Drače, mašinski inženjer u penziji, posle 40 godina rada u nuklearnoj industriji u SFRJ, Kanadi i Međunarodnoj Agenciji za Atomsku Energiju (IAEA) kaže za eKapiju da će bilo koji energetičar podržati ideju "energetskog miksa", koji će se u idealnom slučaju sastojati od različitih energetskih postrojenja, odnosno hidro, termo i nuklearnih elektrana i energetskih postrojenja iz obnovljivih izvora.

Kako navodi naš sagovornik, miks različitih energetskih postrojenja rezultuje optimizacijom elektro-energetskog sistema i najboljim stepenom iskorišćenja instlisanih kapaciteta za različite režime rada kao sto je bazno opterćenje, vrsno opterećenje ili dnevno – noćni ciklusi ili za korišćenje kao energetskog skladište (reverzibilne hidroelektrane).

- Stoga, ne vidim zašto Srbija ne bi razmatrala ideju izgradnje nukleranih elektrana u doglednoj budućnosti, uzevši u obzir moguća ograničenja za rad i izgradnju termoelektrana na ugalj (niskokalorični lignit), današnjeg primarnog izvora u elektroenergetskom sistemu Srbije, zbog emisija i uticaja na okolinu - kaže Drače.


Kao prednosti nuklearnih elektrana, Drače navodi da u svetu danas proizvede oko 11% električne energije, uz najniže operativne troškove proizvodnje električne energije, visoku pouzdanost i efikasnost, niske emisije u okolinu i relativno male količine otpada.

Za pogon jednog postrojenja od 1.000 MW snage, objašnjava, potrebno je obučiti samo oko 600 operatora u odgovarajućim centrima za obuku koji imaju svi isporučioci nuklearnih elektrana. Takođe je potrebno imati odgovarajuće kapacitete u regulatornom telu, naučnim institutima, mašinogradnji i univerzitetu.

- Pošto priprema za izgradnju i izgradnja jednog postrojenja traje u proseku od 10 do 15 godina, sasvim je moguće imati potrebne domaće resurse uz adekvatan plan i ulaganja. Dobar primer je nuklearna elektrana Krško, koja sasvim dobro radi već 40 godina - ističe Drače.


Nedostatak kadrova


Jedan od problema kada je u pitanju uspostavljanje nuklearnog sistema u Srbiji, je (ne)školovanje potrebnih kadrova, navode iz Direktorata. Naime, školovanje za nuklearnu tehnologiju na Elektrotehničkom fakultetu Univerziteta u Beogradu prestalo je pre 30 godina.

- To je bilo usled malog interesovanja studenata, što je bilo potpuno logično, imajući u vidu perspektive za zapošljavanje u uslovima koji su nastali usvajanjem Zakona o zabrani izgradnje nuklearnih elektrana - navode iz Direktorata.

Slično se dogodilo i sa odgovarajućim smerom na Mašinskom fakultetu Univerziteta u Beogradu. Kadrovi koji su tada školovani (u bivšoj SFRJ) su ili u penziji ili su pri kraju svog radnog veka, pa i obnavljanje nastave u toj oblasti prestavlja veliki izazov, objašnjavaju iz Direktorata.

Međutim, Drače kaže da u Srbiji postoje odlične tehničke škole i veliki broj iskusnih operatora termoelektrana. To je, kako ističe, primarni izvor kadrova za nuklearnu energetiku.


- U nekoj meri postoji i domaća mašinogradnja i elektromašinogradnja koja proizvodi opremu za termoelektrane. Polazeći od pretpostavke da bi se ta "buduća" nuklearna elektrana gradila u saradnji sa nekim od malog broja isporučioca takvih postrojenja u svetu, mislim da problem sa stručnim resursima ne bi morao da postoji - zaključuje on.

Ono što jeste ograničavajući faktor kod izgradnje nuklearnih elektrana, ističe, su visoki kapitalni troškovi i rizici vezani za kašnjenje pri izgradnji, koja su češća u razvijenim zemljama poput SAD, Francuske ili Finske, nego recimo u Kini ili Belorusiji, gde se rokovi izgradnje uglavnom poštuju.

- Kapital, kamate na kapital i dugoročne otplate kredita koje se protežu često na 25 godina od početka eksploatacije su težak teret za privatne investitore i manje elektroprivrede - navodi Drače.

- Apsurdan je primer elektrane u Finskoj čija je gradnja počela 2005. sa rokom završetka 2009. a i dalje se gradi, sa sada procenjenim rokom završetka u 2022. i porastom ukupnih troškova za tri puta u odnosu na prvobitno procenjene. Sasvim je jasno da bi jedno takvo iskustvo bankrotiralo većinu investitora odnosno elektroprivrednih organizacija - napominje on.

Stoga, dodaje, u cilju smanjenja ovih rizika sve se više govori o izgradnji nuklearnih elektrana manjih snaga odnosno modularnih postrojenja koja na gradilište dolaze već pre-fabrikovana odnosno spremna za instaliranje, iako je sasvim izvesno da će velike centralizovane elektroprivrede nastaviti gradnju postrojenja velikih kapaciteta zbog nižih troškova po jedinici instalisane snage.


Saradnja Srbije i Rusije "samo na papiru"

Da će Srbija uz pomoć Rusije pokrenuti vredna ulaganja u atomsku energiju, spekulisalo se pre tri godine, kada su naša zemlja i Ruska Federacija potpisale Sporazum o korišćenju nuklearne energije u mirnodopske svrhe, koji uključuje i izgradnju nuklearnog centra u Srbiji.


Međutim, na ovom polju, dosad, ništa nije urađeno.

Sporazume su potpisali generalni direktor ruske državne korporacije Rosatom, Aleksej Lihačov, i ministar bez portfelja zadužen za inovacije i tehnološki razvoj Nenad Popović.

U kojoj fazi je realizacija ovog Sporazuma i koji su naredni planovi kada je u pitanju nuklerna energija u pitanju, upitali smo Direktorat za radijacionu i nuklearnu sigurnost i bezbednost Srbije.

- Direktorat je imao uvid u tekst Sporazuma ali, nema informacija o dinamici sprovođenja te saradnje - rečeno je za naš portal.


Nuklearne elektrane sve bezbednije


Da li danas možemo da se oslonimo na nuklearnu energiju? Naš sagovornik odgovara potvrdno. Drače napominje da su nuklearni energetičari sasvim dobro razumeli uzroke i lekcije posle katastrofalnih nuklearnih akcidenata.

- Černobilj je bio posledica sukcesivnih ljudskih grešaka pri eksploataciji postrojenja koje se danas ne bi mogle dogoditi sa intenzivnim razvojem sigurnosnih sistema i operativnih procedura. Osnovni razlog katastrofe na Fukušimi je to što je elektroprivreda (vlasnik) postrojenja odlagala implementiranje preporuke regulatornog tela, date više od pet godina ranije da se izgradi lukobran za slučaj cunamija, koji se stvarno i dogodio, a sa ciljem uštede operativnih troškova. Danas, u Japanu, a mislim ni u svetu, tako nešto nije moguće s obzirom na to da se uslovi vraćanja na mrežu svakog reaktora rigorozno kontrolišu – ističe naš sagovornik.

Drače podseća da je relativna većina od 440 operativnih nuklearnih elektrana izgrađena tokom 70-ih i 80-ih prošlog veka, te da mnoga postrojenja uspešno rade više od 40 godina, a da se broj nuklearnih akcidenata proporcionalno ne povećava.

- Razvoj nuklearne regulative je nametnuo mnoge izmene vezane za siguronosne sisteme ovih starijih postrojenja. Danas je u nuklearnoj energetici preduzeto sve što ima smisla da se osigura bezbednost njihovog rada. Dizajn svake nove generacije nuklearnih postrojenja uključuje nova tehnička rešenja za sigurnost i pouzdanost njihovog rada – objašnjava on.

Dodaje da sadašnja generacija nuklearnih elektrana, takozvana "generacija 3" osigurava da se zadrži kontrola nad postrojenjem i u slučaju topljenja jezgra reaktora.

- Cilj "generacije 4", na kojoj se relativno intenzivno radi, jeste da se izbegne potreba za postojanjem evakuacione zone u neposrednoj okolini nuklearne elektrane, jer se sve posledice eventualne havarije ograničavaju na samo postrojenje, a ne na njegovu okolinu. Iz toga sledi zaključak da je današnji dostignuti stepen bezbednosti veoma visok, a da će buduća postrojenja u potpunosti eliminisati rizik katastofalnih nuklearnih akcidenata – naglašava Drače.


Najveći broj elektrana u SAD-u, Kina ih sustiže

U svetu danas postoji oko 440 nuklearnih reaktora u 31 zemlji, a oko 50 nuklearnih reaktora je u izgradnji, podaci su Direktorata za radijacionu i nuklearnu bezbednost.


Zoran Drače ističe da, iako, je i dalje najveći broj operativnih nuklearnih elektrana u SAD (94), čini se da će Kina sa svojim intezivnim programom gradnje dostići i prestići SAD u bliskoj budućnosti.

On napominje da je sadašnji najveći isporučilac novih nuklearnih postrojenja ROSATOM iz Rusije, koji gradi u Rusiji, Kini, Indiji, Bangladešu, Belorusiji, Mađarskoj, Iranu i verovatno Bugarskoj, Kazahstanu i Uzbekistanu.

- Veliki potencijalni kupac je i Sudijska Arabija. U Evropskoj uniji nova postrojenja su planirana i u Francuskoj, Švedskoj, Finskoj, Češkoj, Slovačkoj, možda još u Litvaniji i Sloveniji, a takođe postoji program gradnje u Velikoj Britaniji - dodaje Drače.

Podseća i na prisutan trend zatvaranja starijih reaktora, poput onih u Francuskoj i Belgiji, ali i da postoji takođe trend za produženje operativnog života postojćeih nuklearnih reaktora sa 60 na 100 godina pogotovo u SAD.

- Nemačka je na neki način izuzetak sa svojom odlukom da zatvori sva nuklearno energetska postrojenja, mada ne prestaje da uvozi jeftinu električnu energiju iz Češke, Francuske i Slovačke - navodi naš sagovornik.


I u komšiluku se grade novi nuklearni reaktori


Kada su u pitanju naši susedi nuklearne elektrane poseduju Bugarska, Rumunija i Mađarska. Zemlje čije su nam nuklearne elektrane relativno blizu su još Slovenija i Slovačka, navodi Direktorat.

Bugarska u dva reaktora u elektrani Kozloduj proizvodi približno 38% svoje električne energije, Rumunija u dva reaktora u elektrani Černa Voda proizvodi 19% električne energije, a Mađarska u četiri reaktora u Pakšu proizvodi 49% električne energije.

Slovenija sa jednim reaktorom u elektrani Krško, podmiruje 37% svojih potreba za električnom energijom pri čemu treba reći da je ona vlasnik polovine elektrane. Vlasnik druge polovine je Hrvatska, dok Slovačka sa četiri reaktora proizvodi 54% električne energije, podaci su Direktorata.

Drače kaže da se u Mađarskoj, trenutno, grade dve elektrane a, da je u planu gradnja još dve, dok se isti broj očekuje u Rumuniji. Nove elektrane u Mađarskoj i Bugarskoj će biti ruski reaktori, a u Rumuniji, kako dodaje, možda, kanadski.

U sve tri zemlje iskustva sa radom nuklearnih elektrana su pozitivna. Nisam čuo da postoji opozicija planovima izgradnje tih novih nuklearnih elektrana - napominje Drače.

eKapija

Komentari
Vest nema komentara.
Budite prvi koji će komentarisati ovu vest!

Ostavite komentar