Ivana Ilić posle srebra na 100 metara pomera granice snova

Već je u sportskom novinarstvu potrošena reč - istorijski, ali u priči o Ivani Ilić i srebrnoj medalji na 100 m na Prvenstvu Evrope za juniore u Talinu 16. jula, ovaj epitet sasvim pristaje.

Devojka rođena 8. juna 2002. osvojila je prvu medalju u sprintu za Srbiju u bilo kojoj kategoriji na šampionatima Starog kontinenta. Reč je o najvažnijoj, ne samo atletskoj disciplini, jer je brzina glavna odlika celokupnog savremenog sporta. Kroz sve trke u Estoniji na 100 metara prošli ste taktički izvanredno?

- Pre starta s trenerom Draganom Dukancem pregledam podatke o rivalkama, pravimo plan za prolaz u sledeći krug. Imala sam 47 takmičarki bržih od 11,90 sekundi u šest kvalifikacionih grupa. Moja, poslednja grupa, bila je ujednačena. Imala sam treći lični rekord u Evropi od svih protivnica, a drugi rezultat u godini. Statistika je pokazivala da je za plasman među prve tri dovoljno 11,80 sekundi. Znali smo da će rezultati biti nešto bolji, jer se trčalo na mondo podlozi, koja je brža. Takva je kod nas na Vojnoj akademiji, gde sam tri puta pomerala nacionalni juniorski rekord.

S vetrom u grudi 1,4 metara u sekundi trčali ste 11,72 i pobedili?

- Bio je to dobar mišićni tonus za trku koja me očekivala za tri sata. Polufinale je bilo ozbiljnije, meni je pripala treća najujednačenija grupa. Najbolji rezultat u polufinalu napravila je takmičarka iz moje osmorke, Holanđanka Bišops 11,35, a koliko je bila jaka grupa govori podatak da je moj rezultat 11,49 uz vetar 1,9 u leđa, bio četvrti ukupno od tri polufinalne grupe. Dve su prolazile direktno, a dve na osnovu rezultata i bile su obe iz moje grupe, ja kao treća. U toj trci sam se osećala fenomenalno, mogla sam da istrčim jače, ali sam videla da imam rezultat za finale, pa sam čuvala svaki atom snage. Posle polufinala trener i ja smo bili sigurni da se vraćamo s medaljom.

Rekord Srbije 11,76 sekundi na 100 metara za juniorke pre 34 godine držala je Marina Filipović.

Pomerali ste ga u ovoj godini čak šest puta i zaustavili se na 11,38 sekundi, što je svega četiri stotinke slabije od rekorda Srbije za seniorke Kornelije Šinković, najbolje sprinterke na prostoru bivše Jugoslavije?

- Trener mi je rekao da sam od 1. maja imala 25 trka, od toga 20 puta rezultat je bio bolji od juniorskih rekorda na 100 i 200 metara. Sve to mi je davalo samopouzdanje.

Da li ste se pribojavali rezultata od 11,35 do 11,38 koliko su ostvarivale rivalke u kvalifikacijama i polufinalu?

- Moj trener ume da tempira formu, a ja da je realizujem, pa su me rivalke motivisale, posebno što su rezultatski bile bliske. Znali smo da Irkinja Adeleke posle 11,37 i 11,38 neće bitnije pomeriti rezultat. Holanđanka Bišops je prvu trku istrčala na nivou ličnog rekorda, a u polufinalu je eksplodirala i poboljšala ga. Bili smo sigurni da to ne može da ponovi. Svi moji treninzi ukazivali su na rezultat 11,40. Pobedila je Adeleke 11,34, ja sam zauzela drugo mesto sa 11,42 a treća je bila Engleskinja Ese Džoj sa 11,44 i novim rekordom Evrope za mlađe juniorke, dok je četvrta Švajcarkinja Gutsšmid oborila juniorski nacionalni rekord, uz povoljan vetar od 1,4 metara u sekundi. Pet devojaka je trčalo ispod 11,50 sekundi, a cela finalna grupa ispod 11,78.

Mnogi vas, zbog građe i dugog koraka vide pre svega kao sprinterku na 200 metara. Šta je nedostajalo u finalu na toj distanci do medalje?

- Izuzetno volim da trčim 100 metara, ali mojih 166 centimetra i 49 kilograma više vuku ka 200 metara. Tu imam dobar rezultat, ali bi mogao da bude bolji, možda je problem što su trke na 200 metara posle napornih kvalifikacija i finala na 100 metara. Na Prvenstvu Evrope na 200 metara sam lako prebrodila kvalifikacije rezultatom 23,85, i ako su bile svega dva sata posle finalne trke na 100 metara. U polufinalu sam izjednačila sopstveni nacionalni rekord 23,62. Finale, koje je bilo dva sata kasnije ću pamtiti. Posle napornih pet trka osećala sam umor, javio se bol u prednjoj loži, pored toga istrčala sam trku i ne mogu da budem ne zadovoljna rezultatom 23,75 sekundi. Svi sportisti najviše mrze četvrto mesto… Umor zbog šest jakih trka u tri dana, stres i emotivno pražnjenje ostavili su me bez druge medalje.

Ušli ste u formu u najvažnijem trenutku, poput Ivane Španović, i to realizovali?

- Ivana Španović i Novak Đoković su mi sportski idoli. Bilo kakvo poređenje s Ivanom, našom najboljom atletičarkom svih vremena, kod mene budi osećaj velike obaveze. Ako sam u bilo čemu uspela da podsetim na nju, onda sam srećna. Verujem u stručnost i kvalitet rada mog trenera i nikada nisam razmišljala o treningu i planovima koje pravi. Imamo dogovor da se svako bavi svojim poslom, a moj je da što kvalitetnije odradim trening. Do ove godine svega dva do tri puta nedeljno dolazila sam u Čačak da uradim trening pod nadzorom trenera, ostalo sam radila u Gornjem Milanovcu, po planu koji sam dobila. Verovatno ta moja odgovornost prema radu je imala uticaj na rezultate koje sam postizala, a trener je barem do sada imao takav plan da sam bila najbolja baš kada je najbitnije.

Predstoji Prvenstvo sveta za juniore u Najrobiju sredinom avgusta?

- Svetsko prvenstvo u bilo kojoj uzrasnoj kategoriji je ogroman izazov. Dug vremenski period držimo formu, zbog obaveza prema juniorskoj i seniorskoj reprezentaciji, što nije dobro. Imam u obe discipline rezultate među 15 najboljih juniorki sveta. Cilj je da istrčim dobar rezultat, a što se tiče plasmana, bilo bi idealno finale. Ako ostvarimo taj cilj, razmišljaćemo o svemu ostalom pred finalnu trku.

Sportski žurnal