On je tinejdžer koga traže najveći klubovi sveta: Đorđe Gordić jedan je od najboljih mladih igrača Srbije

Lučani - Đorđe Gordić je budućnost srpskog fudbala. Golobradi mladić sa 17 godina (ove godine slavi punoletstvo) koji trenutno nastupa za lučansku Mladost pleni na terenu fudbalskim šarmom, kreacijama i lepim potezima i nije ni čudo što malo-malo pa dođe do medijske bure i napisa da ga traži npr. italijanska Atalanta, ali i drugi velikani.

 

Dečko koji je odmalena bio deo i Zvezdinih kampova, igrao je u mlađim kategorijama u FAP-u iz matičnog grada, Priboja.

 

Stil igre kakav ima moguće da je nasledio kao "kusur" od muzičkih gena iz svoje porodice jer su mu i otac i deda muzičari - deda harmonikaš, a otac klavijaturista - te je možda objašnjivo kako tako prefinjeno osvaja prostor na travnatom terenu pleneći lakoćom u igri i lepršavošću, kao da pevuši dok igra!

 

"I Đorđe ima stila za muziku, mada nije hteo da ide dalje. Voli da pevuši", napominje deda, Mišo Gordić, u razgovoru za RINU.

 

On kaže da je njegov sin, Dule, od malih nogu vukao Đorđa na sport jer je video u njemu talenat i sklonost ka šutiranju lopte.

 

"Ja sam kao muzičar harmonikaš, inače rodom iz okoline Nove Varoši, išao svojim putem i puno proputovao, sin mi je klavijaturista, danas zaposlen u 'Putevima Srbije' na naplatnoj rampi u Pakovraću. A unuk je stvarno veoma talentovan, daće bog da samo nastavi ovako i nadamo se svi, čeka ga lepa karijera", kaže Mišo za Đorđa, nedavno pozvanog u mladu reprezentaciju Srbije gde je već odigrao dva meča i gde bi trebalo da zauzme jednu od ključnih uloga.

 

Nedostajuća pozicija centralnog veznog igrača i kreatora, tzv. desetke, problem je srpskog fudbala još od povlačenja sa scene današnjeg selektora A tima, Dragana Stojkovića Piksija.

 

Gordić pokazuje dosta sličnosti sa majstorima starog kova koji vole da "pakuju" i asistiraju pre nego da daju gol.

 

Đorđev otac, Dule, kaže da je njegov sin bio poslušno i dobro dete i da je uvažio njegovu preporuku da se maksimalno posveti sportu.

 

"Omiljeni igrač mu je Mesi. Samo Mesi i niko drugi. Jednostavno, što ono kažu, primio se na taj sport, voli fudbal i što je najvažnije, nogama je na zemlji", kaže Dule za RINU.

 

Deda dodaje da zbog obaveza u Lučanima unuka i po nekoliko meseci ne vidi, ali, kaže, sve je to razumljivo.

 

"Nije nam dolazio dugo, pripreme i utakmice non-stop uzimaju danas. Kad se uželi dođe, prespava možda noć ili dve i ide dalje. Doskoro ga nisam video još od januara", naglašava Mišo.

 

Sa kakvim se (slatkim) poteškoćama susretao otac kada je u pitanju održanje te upornosti za sportom i treninzima, svedoči i to da je vozio sina kilometrima do Priboja jer je njihova porodična kuća u Republici Srpskoj.

 

"Naša kuća je u pograničnom delu u Republici Srpskoj, a Priboj jeste najbliža opština, tu je i rođen i kasnije išao u školu. A verujte, nekada sam dve granice prelazio i po dva puta dnevno, ujutru i uveče. Najpre, bosanska pa srpska i obrnuto u povratku. Tako nekada po dva puta na dan", ističe zadovoljni otac, ilustrujući koliko se trud u sportu isplati.

 

Navodi da mu je i drugi sin fudbaler i da je njegovo bilo samo da na pravi način stane iza svojih sinova.

 

Upitan šta Đorđe voli u slobodno vreme, i čime bi se bavio da nije fudbaler, odgovara da mnogo voli tenis i košarku.

 

"Ima sklonosti i ka drugim sportovima. Znam da je baš dobro igrao tenis. Možda bi to bio, pitanje je sad", zaključuje otac jednog od najtalentovanijih momaka iz Srbije kada je u pitanju najvažnija sporedna stvar na svetu.

 

Đorđe je počeo da trenira sa šest i po, danas mu je nepunih 18.

 

Sva je prilika da će puniti novinske stupce još mnogo vremena i doneti puno toga dobrog reprezentaciji Srbije i celokupnom srpskom fudbalu.


RINA