Slađana Pantović, PS Fashion, o nastanku popularnog brenda - Bakin gen, čuveni "petsto kec" i snovi koji se ostvaruju (FOTO)

 

Međutim, ovaj uspeh i regionalna prepoznatljivost, pa i nedavno učešće na Pariskoj nedelji mode, sudeći po rečima sagovornice eKapije Slađane Pantović, vlasnice i glavne kreatorke u ovom brendu – nije došlo preko noći. Ali je tokom noći Slađana brojne stvari u njenom poslovnom putu sanjala – gotovo vizualizovala – i one su se naknadno i ostvarivale. No, da krenemo od početka.

 

 

- Ja sam već kao malo dete, i pre škole, stalno nešto stvarala. Od tacnica kafe u firmi mog strica ja sam, koristeći neke farbe na koje sam nailazila, slikala na njima i pravila umetnička dela. Od lešnika koje je deda imao ja sam, krckajući ih precizno na pola, pravila neke broševe. Od gline sam pravila otiske, to mi je bilo omiljeno. Tad nije bilo na raspolaganju materijala i repromaterijala kao danas i ja sam se snalazila. Jednom sam od jelenske kože za čišćenje stakla napravila kaiš sa nekim ružama. I dok su deca uglavnom igrala neke društvene igre, ja sam stalno nešto pravila – počinje Slađana svoju priču u razgovoru za eKapiju.

 

I njen prvi susret sa šivaćom mašinom bio je u ranom detinjstvu, kada je Slađana imala neku malenu, dečju mašinu na kojoj je je šila odeću za lutke. Talenat je, kako kaže, nasledila od bake koja je divno šila.

 

- Mama mi je pričala da su ona i baka uvek bile najbolje obučene jer su imale komade koje nije imao niko drugi. Onda sam i ja kroz osnovnu školu želela da mi mama sašije nešto što ja zamislim, što je uglavnom bivalo neobično, ali mi je ona govorila da nešto ne može da se izvede. U stvari, moglo je, ali ona nije imala znanje da to izvede. I to je sigurno bila jedna od stvari zbog koje sam odlučila da se školujem u tom pravcu. Prvo sam završila Tekstilnu školu u Gornjem Milanovcu, a potom i modelarsku školu u Mariboru – navodi Slađana.

 

 

Ona se seća da se baš tih godina pojavio čuveni "petsto kec" i da joj je to za to vreme bio komad garderobe koji mnogo košta i zbog kojeg nije htela roditelje da izlaže velikom trošku. Ali je zato u tom trenutku, kada je imala 17 godina, pokazala preduzetnički duh kakav je već bio uobičajen u njenoj porodici – stric i tata su već bili privatnici, i u jednoj prodavnici u Milanovcu počela da kupuje restlove od tekstilne kompanije Rudnik.

 

- Kupovala sam parčiće od 70, 80 cm materijala u jarkim bojama i od toga sam počela da šijem pantalone i jedna žena mi je prodavala te pantalone u nekoj firmi po ceni od 10 maraka. I onda sam od tog novca kupila sebi "501", a onda sam kupila sebi i nekih 6 metara kašmira za kaput. Sašila sam ga, bio je predivan, sa bujnim karnerima i neobičnim detaljima, ali je bio toliko težak da su me kad izađem u grad, od njega bolela leđa – otkriva Slađana još neke detalje svog profesionalnog razvoja.

 

 

Ali ono što joj se, kako kaže, sve vreme tokom tog školovanja i početaka stvaranja javljalo jeste da je bukvalno sanjala da će imati svoj brend, sanjala je kako izgledaju izlozi njenih radnji, kako će u svemu tome imati i životnog partnera sa kojim će raditi u istom poslu. Ona je sa takvim zamislima noću legala u krevet i jutrima se i budila.

 

 

I – to se, kako kaže, na kraju i ostvarilo. Upoznala je Predraga, koji je danas neodvojivi deo i njenog života i PS-a. Ali onaj deo koji zadužen za finansije, pregovore, investicije, planove, organizaciju. No, ni sa njim nije odmah došlo do PS-a. Najpre je, prateći njega u njegovim trgovinskim poslovima u Južnoj Africi, jedan deo života i boravila tamo. Ali ni tamo njena kreativnost nije mirovala. Ona je, kako kaže, sa sobom ponela perlice i razne repromaterijale i od toga tamo pravila nakit. Pa ga čak i tamo prodavala na lokalnom sajmu. Ona je uporno svom suprugu govorila o svojim snovima da ima sopstveni modni brend, sve dok joj nije izašao u susret. Po povratku iz Južne Afrike, otprilike 1994/1995. godine, ona počinje svoju prvu kolekciju i otvaraju butik na spratu radnje koja je prodavala patike u Čačku.

 

 

 

- To je bio period kada je bila i kriza i dešavalo se da nam usred rada nestane struje. Bilo je dana kad sam nezaustavljivo plakala jer nisam mogla da prodam ništa, nema struje, ja radim i kao trgovac, i ženama dok šiju nestane struje i sećam se da mi je muž jednom prilikom rekao: "Nemoj da plačeš, pa jednog dana nećeš moći da napraviš koliko će ti tražiti" – rekao joj je, očito i vizionarski, njen suprug.

 

Slađana je tada, paralelno sa prvom trudnoćom koju je održavala – a danas je majka četiri sina, ležala u krevetu i u kući primala žene koje su šile, a ona crtala i pravila ručne detalje za modele.

 

- Toliko su me u tom periodu bolele ruke od tog neprirodnog položaja u kojem sam pravila te detalje, da sam morala da malo usporim i pauziram. Onda su mi drugi šili po mojim nacrtima. Čak i kad je beba bila mala, dolazile su žene i šile kod nas dok sam se ja bavila bebom, ali sam i pratila radove sve vreme, u tri smene. I tada sam od tog preopterećenja dobila i aritmije i tada sam definitivno morala malo da pauziram. I onda je muž rekao da ne može više tako, moramo da počnemo serijsku proizvodnju – navodi Slađana.

 

 

Nakon toga Peca i Slađana (PS je od toga, ali i od Pantović Slađana, a četiri tačkice u nastavku naziva brenda su njihova četiri sina) pozajmljuju pare od njenog oca za prve mašine.

 

- Jedne noći sanjala sam jednog modelara Savu iz kompanije Rudnik, kod kojeg sam jednom ranije otišla po profesionalni savet, kako dolazi kod mene i dovodi 5,6 žena šnajderki sa sobom. I on je kroz nepuna dva meseca zaista došao! Desilo se to da on kao ozbiljan profesionalac, počne da radi kod mene - deteta od 26 godina, i sa sobom je doveo šest koleginica. I mi tad krećemo proizvodnju u prostoru iznad očeve radionice. I tada kreće da nam se povećava broj ljudi i među njima i dobri majstori. I to je nešto što smo zadržali, dobar kvalitet šivenja jer su to ljudi koji su dolazili iz kompanija u kojima se radilo po nemačkim standardima šivenja – otkriva Slađana.

 

 

Ubrzo im ovaj prostor postaje mali, te pred njen drugi porođaj, počinju gradnju svog objekta na placu koji je kupio njen otac i tada nastaje prvih 500 m² PS-a na Suvom bregu. I kako je prodaja rasla, proizvodnja takođe, i ovaj prostor im postaje mali, tako da su se ponovo selili i povećavali proizvodnji pogon, da bi danas, skoro 30 godina od prvih početaka, svoju proizvodnju konačno smestili u prostor od 8.000 m², nekadašnjeg Inex-a u Milutina Mandića 29 u Čačku.

 

Od prve radionice iznad radnje sa patikama i jednog zaposlenog – Slađane, danas PS Fashion ima više od 500 zaposlenih i više od 100 prodavnica širom regiona. Danas Slađana nije jedini dizajner – ima ih još pet, ali poslednji pečat i dalje daje ona.

 

Iako iza nje ostaju i četiri naslednika, po svemu sudeći zasad će jedan da krene njenim putem. Kako kaže naša sagovornica, sin Jakov upravo završava srednju školu i pokazao je veliko interesovanje za ovu delatnost, te dalje školovanje planira da nastavi u Španiji pre nego što se i profesionalno uključi u porodičnu firmu. Jakov je i najmlađi, a ostali sinovi Matej, Filip i Viktor, pokazali su interesovanje ka drugim sferama – fudbalu, ugostiteljstvu, ali i zelenoj ekonomiji. Upravo Matej je jedan od sinova koji će na neki način sarađivati u budućnosti sa porodičnom firmom jer njega zanima održivost, pa će za početak i da krene od PS-a.

 

- Mi naime godišnje plaćamo oko 6.000 evra za odlaganje viškova materijala, kao tekstilnog otpada i Matej ima nameru da se posveti recikliranju naših ostataka, te ćemo i na taj način pokazati da razmišljamo o održivoj proizvodnji – dodaje Slađana, sa napomenom da su oni kao firma ekološki orijentisani i da već u svom proizvodnom pogonu koriste solarne panele, termopumpu, a sada će da se posvete i reciklaži. Takođe, u okviru društveno odgovornih aktivnosti, kompanija godišnje ulaže značajna sredstva u pošumljavanje i druge ekološke projekte.

 

 

 

Što se tiče daljih planova, kako navodi naša sagovornica, cilj im je da izađu na evropsko tržište i to je ono na čemu će u narednom periodu raditi. Dolazak popularnih online-trgovinskih kuća sa garderobom, poput Temu, Shein i ostalih, sudeći po njenim rečima, nije ih uzdrmao.

 

- Mi smo čak u ovoj godini, za prolećnu sezonu, i premašili plan prodaje. Naše komade jednostavno kupuju dame koje hoće dobar komad, kvalitetan, koji nije za jednu sezonu, već koji će da traje. I to su spremne da plate. Obično su to poslovne žene, koje i same dovoljno zarađuju, a čak i kad im se nešto učini skupo, spremne su i da više puta dođu i probaju određeni artikl, ali se na kraju i pored možda više cene, za njega opredele – navodi Slađana.

 

 

Ona priznaje da su kao modna kuća malo upali u zamku sopstvenog razvoja, odnosno pratili su svog kupca, koji stari, koji ide ka ozbiljnijem stilu, i tu se javio rizik da su se zaboravile one mlade, poslovne i smele žene, koje su od prvog trenutka bile vodilje brenda.

 

- Upravo to mi je cilj, da se malo više okrenem dizajniranju odeće za mlade, da se u tom smislu "podmlađujemo", ali da istovremeno ostanemo verni i lojalnom delu kupaca – navodi Slađana.

 

I kada sve sabere i oduzme, mada se, kako priznaje, nikada nije u svom profesionalnom razvoju interesovala koliko su zaradili, već koliko su komada i čega najviše prodali, Slađana bi i sada, da je neko pita, ponovo išla istim putem.

 

- Samo ne znam da li bih imala i dovoljno snage. Moraš da se odrekneš svega da bi izgurao. Potrebna su ogromna odricanja za ovako nešto... – završava svoju priču za eKapiju prva dama PS-a.