Od razbijenih glava niko nema korist, sem onih koji Srbiji ne žele dobro

Pre 20 godina neki mladi ljudi puni elana i vere u bolji život gutali su suzavac, primali pendreke u rebra i rizikovali svoje živote, da bi se jedna garnutura političara bezobrazno obogatila i iz pocepanih patika ušla u skupe džipove i vile, dok je ostatak Srbije propadao. Bukvalno ta ista garnitura političara koja je u međuvremenu izgubila sav kredibilitet i ugled u narodu, danas ponovo huška neke mlade i duboko verujem uglavnom dobre ljude, da za njih gutaju suzavac u ruše svoj grad i svoju zemlju. 

Svako ko ima malo više iskustva, politickog ili onog životnog, zna da je sve ovo što se dešava već viđeno toliko mnogo puta. Postavlja se samo pitanje koja je korist od razorenog, uništenog grada i razbijenih glava policajaca i građana? Ko ovde dobija, a ko gubi?

Odgovor je jednostavan. Dovoljno je videti kako se seire naši susedi, sa koliko zadovoljstva nasilje u Beogradu komentarišu u Prištini, Zagrebu, Tirani, Podgorici. Navikli su decenijama da Srbija bude najveći negativac u regionu i nisu srećni kada se taj narativ menja. A kako mi imamo itekako puno spornih pitanja sa susedima, onda prisustvo stranih državljana na protestima i njihovo radovanje dodatno dobija smisao. 

Otuda je lako zaključiti zašto TV N1 izveštava sa beogradskih protesta pristrasno i sa 9 kamera, dok u Crnoj Gori ignorišu stvarno ugrožavanje osnovnih ljudskih prava i sloboda i vode kampanju protiv SPC. Još lakše je zaključiti zašto su izbori u Hrvatskoj bili praznik demokratije za TV N1, a u Srbiji izvor zaraze. I naravno, ja razumem da iz politickih interesa to ne smeta mrziteljima Aleksandra Vučića, ali ovo o čemu govorim je apsolutno tačno. 

I tu se negde krije odgovor na pitanje ko dobija. Dobijaju samo oni koji Srbiju vide kao konkurenciju ili još gore neprijatelja. A ko gubi? Gubimo svi. I ne samo kroz materijalnu štetu i rizik od širenja korone, već što je mnogo važnije, kroz produbljivanje viševekovnih podela. I barem 100 poslednjih godina ne uspevamo da uspostavimo osnovne nacionalne prioritete i naučimo nešto i od tih Albanaca koje smo toliko potcenjivali, a koji su uvek bili jedinstveni u svojim ciljevima, koliko god se međusobno mrzeli.

Mi smo našeg, legitimno izabranog predsednika, poslali na sudbinski važna putovanja sa razbijenim glavama, zapaljenim automobilima i polomljenim izlozima, slikama koje su obišle svet. Neću ni da komentarišem ko je za to kriv, šteta je učinjena, ne SNS-u, već državi Srbiji. Rejting naše stranke posle ovog divljanja može samo da poraste. Biti opozicija Vučiću ne znači biti opozicija Srbiji. Lekcija koju opozicija nikako da nauči.

Zbog svega toga, naprednjaci i svi drugi Čačani, ne dozvolite sebi da iz našeg grada u svet odu najružnije slike koje smo nažalost gledali u Beogradu. Ne dozvolite da vas bilo ko isprovocira i da se na bilo koji način sukobite sa komšijama, prijateljima i sugrađanima. Iz toga niko ništa ne može da dobije. I ne kažem ovo zato što neko treba da se plaši pretnji grupice koja misli da je mnogo opasna, daleko od toga, već zato što time apsolutno svi gubimo. Za to ne mare političari koji su dotakli dno i izgubili svaki kredibilitet, oni su sada političke kamikaze koje idu na sve ili ništa. Mi, građani, za razliku od njih moramo pokazati mudrost i staloženost. Iza ovih sukoba ostaje samo ruglo i večna sramota ili ne daj Bože neka teža posledica. A vlast se na ulici neće promeniti, jer stvari ipak tako ne funkcionišu.

Marko Parezanović, narodni poslanik u NSRS