Da li ste posetili manastir Vujan? Svetinja koja čuva isceliteljske mošti vujanskog isposnika i krst rezbaren rukom blaženopočivšeg patrijarha Pavla (FOTO) (VIDEO)

Između Čačka i Gornjeg Milanovca, na južnim padinama planine Vujan okružen gustom šumom nalazi se istoimeni manastir – svetinja stara više od 200 godina, podignuta od sakupljenih ostataka nekadašnjeg manastira Obrovin iz 13. veka. Ova svetinja čuva isceliteljske mošti vujanskog isposnika i krst rezbaren rukom blaženopočivšeg patrijarha Pavla.

Na trenutnoj lokaciji, manastir Vujan je građen 1804. a završen 1805. godine. Prvi, stari manastir, nalazio se niže u selu, negde na polovini puta od sadašnjeg manastira do magistrale, a njegov nastanak se vezuje za drugu polovinu 13. veka.

Stari manastir Obrovin, koji je bio posvećen Sv. Arhangelu Mihajlu, Turci su srušili i spalili 1597. godine. Od tada pa sve do 1804. godine ljudi su se sastajali na zgarištu spaljenog manastira i tu su se služile liturgije pod drvetom gde su mogli da se pričeste i obeleže važne svetkovine. Nikola Lunjevica, deda kraljice Drage Mašin, uz pomoć Lazara Mutapa (obojica vojvode iz Prvog i Drugog srpskog ustanka) odlučuju da sa svojim ljudima premeste manastir Obrovin na novu lokaciju. Podvukli su se pod planinu Vujan da bi se sakrili od Turaka i tako su od zidina koje su ovde preneli sagradili ovaj manastir 1804. odnosno završili ga 1805. godine, govori sveštenik Zvonko, paroh u Prilsonici.

Foto: Mediaportal

Dok stari manastir Obrovin nije bio srušen, na tom mestu se nalazila isposnica, minijaturna crkvica, brvnarica i kućica u kojoj se uvek poneki monah izdvajao iz bratstva i živeo tu u molitvi i postu.

Isceljenje patrijarha Pavla nad svetim moštima vujanskog isposnika

Kada su Nikola Lunjevica i Lazar Mutap sa svojim ljudima sekli drveće, vadili panjeve i sređivali teren za gradnju novog manastira na mestu nekadašnje isposnice, naišli su na četiri grobne ploče na kojima ništa nije pisalo, kaže arhimandrit Jovan.

– Odmah su znali da su to grobovi isposnika koji su boravili u isposnici dok to mesto nije zapustelo. Bili su prinuđeni da podignu ploče, otkopaju kosti i prenesu ih malo dalje, na mesto gde se i danas nalaze. Tako su otkopali tri groba a kad su otvorili četvrti naišli su na potpuno cele mošti jednog od vujanskih monaha isposnika. Obavestili su duhovnike tog vremena da vide o čemu se zapravo radi. Pošto su to bile cele mošti, sasušene ali u potpunosti cele, one su uređene i improvizovan je sarkofag od mermera sa natpisom. Tada su dobili nalog da tu kopaju temelj za manastir i uokvire mošti da ostanu unutar hrama u prvom delu sa desne strane. Otuda potiču mošti vujanskog svetitelja i isposnika nad kojima i dan danas mi čitamo molitvu za zdravlje bolesnika da Gospod usliši molitve posredstvom moštiju vujanskog svetitelja.

Nad tim svetim moštima se od teške tuberkuloze iscelio i Gojko Stojčević, u to vreme svršeni bogoslov, kome je upravo bolest preokrenula život i usmerila ga na drugu stranu od one kojom je sam planirao da krene, priča sveštenik Zvonko.

– Patrijarh Pavle se nije spremao za monaha, već za sveštenika. U Sarajevu je završio Bogosloviju i kada je trebalo da formira porodicu i da se rukopolaže za sveštenika, buknuo je Drugi svetski rat. Crkva ga je, kao svršenog bogoslova, postavila za veroučitelja u Banji Koviljači da predaje veronauku deci. U letnjim danima kada bi bile žestoke vrućine on je izvodio decu na Drinu na kupanje, na brčkanje kako su govorili.  Dok ih je nadzirao, u jednom trenutku je primetio da je jedno dete otplivalo daleko, gotovo do pola Drine i da je počelo da se davi. Onako vruć skočio je u hladnu Drinu, otplivao i spasio dete da se ne utopi ali je zato zaradio žestoku prehladu i zapaljenje pluća. Lekari su ga lečili ali nisu mu mogli pomoći. Jednostavno, njegove kaverne u plućima su popucale i, kako nam je sam pričao, njegova pluća su počela da trule. Lekari su mu prognozirali najviše tri meseca života. Tada, kada je to čuo, on je rekao, citiram ga: „Ja ću otići u manastir da se zamonašim i da umrem kao monah“. Interesantno je to da ga je ruka Božja vodila celog života. Od Banje Koviljače pa do ovog mesta nalazi se sijaset manastira koji bi ga primili da se kod njih zamonaši i umre budući da je bio svršeni bogoslov. Međutim, on je došao u manastir Vujan gde su ga primili, gde se molio nad moštima, iscelio i ozdravio i nikada se više ni od čega razboleo nije. Umro je i utihnuo od same starosti. Dakle Božja je volja bila drugačija. Postao je kasnije episkop na Kosovu i Metohiji, na najsvetijem parčetu srpske zemlje, a zatim i poglavar naše svete crkve.

Foto: Mediaportal

Tri meseca nakon isceljenja patrijarh Pavle, tada još Gojko, zamonašio se u manastiru Blagoveštenje u Ovčar Banji. A kao svoju zahvalnost za isceljenje svojom rukom je izrezbario krst Raspeće Hristovo koji je ostavio manastiru Vujan i napisao s leđa posvetu „Manastiru Vujnu, o isceleniju, priloži rab Božji Gojko, 1946. godine.“ Taj krst se pažljivo čuva u manastiru kao važna svetinja i relikvija.

U hramu manastira Vujan kraljica Draga Mašin podigla je 1902. godine spomenik svom dedi vojvodi Nikoli Lunjevici koji je sahranjen unutar hrama kao ktitor manastira. Manastir je zadužbina cele familije Lunjevica i to je jedini manastir koji je Nikola podigao. U porti manastira su sahranjene sve Lunjevice osim Drage Mašin koja je sa kraljem Aleksandrom Obrenovićem sahranjena u staroj Crkvi Svetog Marka na Tašmajdanu u Beogradu.

Crkva manastira Vujan ima status spomenika kulture i pod zaštitom je države.

<