Pesma koju je naša Danijela posvetila stradalim sugrađanima…

Negde u večnosti

Sad se i ja vinuh u nebo
više ništa nije isto.
Hiljade suza pašće noći te
bolne, žalosne i teške
sitni časi otkucaše
večni pohod u raj.
Odoh mili moji
ja u drugi kraj.

Oprosti mi majko
što će sobu moju
popuniti praznina
jer ostade ti bez svoga sina.
Oprosti oče što nisam tu
da uz tebe učim čovek biti
oprosti porodico moja
što će pasti vrana ko zna koja
na vaše uboge oči i pleća
jer će umesto prisustva
goreti za mnom sveća.
I hiljade života leprša mi kroz oko
jer sam sada negde, visoko
ali ja sam tu, ja sada pevam
i poneke snove snevam.
Tamo, na nebu.

Kažu da sudbinu ne može izbeći niko
jer se takav rodio nije
samo nisam želeo da moja
ovakva bude.
Ali, ja sam još živ
nisam ni Bogu kriv
što se ono malo tmine sakrilo
i meni put pokvarilo.
Ali, ja sam jošte živ
i nisam Bogu kriv
što odoh ovako.

Možda misliš da sam zauvek otišao
ali sam i dalje tu.
Živim i hodam
na svojoj cesti, pored kuće svoje.
Ne želim da me pamte
po ovome, ne.
Umesto suza sablasnih
poručite prijatelju vašem
neku pesmu

setite se starih dana

svih uspomena sa mnom.

Pamtite me po tome

kakav sam čovek bio.

Ja nisam mogao da biram kako ću
otići na onaj svet
i sigurno sam sada srećan
ja se majko smejem
i bez obzira gde sam
ja sam tu, dragi moji
uz vas.

I hiljade sveća goreće
i hiljade belih balona poleteće
samo me se setite, prijatelji moji
da
večnost zaista postoji
A u toj večnosti
negde sam i ja.

Danijela Milinković