Dan koji je meni i mojoj deci promenio život, Gospode hvala ti!

Čačak - Samo onaj ko se godinama borio da preživi, sastavi kraj sa krajem, sačuva decu od gladi u teškim uslovima, zna kako izgleda kada se u danu promeni život. Jučeračnji dan izgledao mi je kao srećan kraj nekog lošeg filma u kojem su se ređale teške scene i životne situacije. Te slike u trenutku su mi prošle pred očima, promrzle ruke i noge, bol u rukama, leđima i celom telu dok čizme kao olovo nosim kroz moravske oranice, nadnica od nekoliko crvenih novčanica koje sam uveče delila deci za užinu... Ali sve me je to prolazilo kada pogledam kako oni mirno tonu u san umotani u tuđu ćebad na tuđem krevetu. Dvoje na jednom, a dvoje na drugom otomanu. I meni tada lakne, zastrem stari jorgan na beton i tu ispod njihovih nogu dočekam jutro. A jutro mi je počinjalo ponekad čim premane ponoć, da operem, spremim doručak, popeglam. Treba stići rano u nadnicu, nije blizu, nekad i dva prevoza... Ovako počinje priču Jelena Mijailović, jedne večeri sedeći na ćošku kauča na kojem je najmlađi Saša sa sestrom pisao domaći. Zatekoh je kako unosi drva složena ispod stepenica.
„Kako si Jelo, možeš li, imaš li drva”, rekoh „čisto da se javim.”
„Može može”, odgovori „imam drva za mesec i po sigurno, mada bi nekoliko dana mraza pa brzo odmiče.” Pozva me unutra.
„Sagnite glavu, nemojte udariti u nadvratnik”, kaže. „Ovo je bila nekad kavanica neka sa tri astala. Sedam godina sam ovde. Nisam imala para za veći stan, treba platiti kiriju. Ovde nekako sakupim za kiriju, struju, stotinjak evra. Ostalo mi treba za decu.”

A stan je u stvari podrum, brat bratu 20 kvadrata nema više. Toplo jeste, ali teskoba. Odmah svrata veš mašina, treba oprati ovoliku decu i sebe. Do nje sudopera, samo gornji deo. Odmah do nje šporet Smederevac. Sa druge strane frižider i električni šporet. Ovaj deo je i kupatilo i kuhinja, predseoblje i gostinjska soba. Ali samo za jednog gosta ako svrati. Samo sa jednom stolicom. Nema više mesta ni za šta sem za putić koji vodi u drugi deo podruma gde su dva kreveta, drvene police uza zid sa uredno naslaganom dečijom odećom. „To kupujem na crnom tržištu, od nekog Vlada Dragića. Daje mi upola cene, pravi neku licitaciju. Pa ko da više za polovnu dečiju odeću. Nemam za novu”, kaže Jelena stidljivo.

-Pa kako se boriš, deca su ti vidim jedno drugom do uveta?
„Pravo da ti kažem kad su mi oni dobro i ja sam. Hvala bogu zdravi su, poslušni, razumeju kad mama kaže nemam. Malo mi je najmlađa ćerkica imala problema sa astmom, ali ništa strašno, to je verovatno od vlage. Da mi je samo da ih podignem da odrasu i da vidim šta sam uradila u životu. Ne bih bila danas živa da su mi ih uzeli u neke hraniteljske porodice. Umrla bih odmah, i pre ću sebi prekatiti život nego to dozvoliti. Oni su moj život, oni mi daju snagu i za njih dok mogu radiću, neću birati posao. Sve sam prenela, najteže poslove barabar sa muškarcima, najteže, u svako doba dana, i po svakakvom vremenu. Sve da oni imaju i da bi ih podigla. Sad su se otrgli. Anastasija mi je ko matora, brine o ovim mlađima dok ja ne stignem iz nadnice. Dobri su đaci, ova mala je među najboljima u odeljenju. Saša je drugi razred, nije ni on loš, sve razume, pomaže sestrama.”

-Pa zašto se nisi žalila, tražila pomoć?
„Nisam, i Vas nisam ja zvala, to su neki koji me znaju. Pravo da Vam kažem sramota me je bilo, a čula sam za Vas i znam koliko dobra ste učinili. Ali nije niko dužan meni da pomaže, ni grad ni država. Ja sam ih rodila za sebe, ja saam jedina koja je dužna od kako je suprug preminuo da ih čuvam i podižem. Imam socijalnu pomoć tridesetak hiljada. S vremena na vreme pojavi se neko te mi pripomogne u hrani i odeći za decu. Često se tu stvori pop Vlade sa Ljubića, ili pošalje po nekome pomoć. Ima još dobrih ljudi, svima sam neizmerno zahvalna. To što su ova deca ovakva, zdrava prava i dobra i oni su mi pomogli. Ali nisam nikad kukala, opet kažem ja sam jedina adresa odgovorna za to da li su siti, oprani, i dobra deca.”

-Valjala bi ti neka kuća Jelo, teskoba vas ubi ovde?
„Pa jeste. Pravo da ti kažem sanjamo neku kućicu, nešto gde imamo za leju luka, deset kolaca paradajza. Ili stan gde će bar imati dečija soba. Drugarice im nemaju gde da dođu, niti dolaze. One rastu, verovatno ih je malo sramota. Uskoro će Bogu hvala, biti veliki ljudi, momci i devojke. Ali neka su mi samo živi izdravi, za ostalo ćemo se boriti.”

-Pa koliko zaradiš, nija lako u nadnici?
„Nadnica mi iskrena da budem najviše odgovara. Preko dana radim, uveče naplatim i donesem deci. Ovako zimi je nezgodno, nema posla, ili kad je kiša. Ali dobar mi je gazda sad gde radim, bavi se kupusom. Često mi kad je kiša da dve, tri nadnice unapred, ja posle odradim, i talo premošćavam.”

Sve se promenilo za sedam dana

Jelenu Mijailović pre dva dana posetio je gradonačelnik Čačka Milun Todorović. U podrumske prostorije pune dece i memle stigle su za njih everovatne novosti.

Gradonačelnik Čačka Milun Todorović  sinoć je dodelio ključeve od novog doma Jeleni Mijailović

„Imam za vas lepe vesti, za sedam dana bićete u stanu od osamdeset kvadrata. Jelena vi će te dobiti posao u jednoj ozbiljnoj kompaniji. Svako dete imaće svoju sobu”, kazao je Todorović.

Nastao je najpre muk, a onda je Jelena jedva izgovorila nekoliko reći drhtavim glasom „Hvala Vam gradonačelniče, hvala mnogo“. Dalje nije uspela, već se gušila u suzama, ovo ipak nije očekivala... Saša je samo gledao šta se događa, i privi se uz majku... „Gospode Bože, hvala ti”, prevali nekako Jelena..

Život ume da gazi, bude maćeha, ali i majka... Srećan vam krov nad glavom mališani!

GZS/G. Nikolić