Ispovest jednog sindikalca: Sve naše slepe ulice…

Mogu reći samo jednu reč.

Štrajk.

Nažalost, ona nam je obeležila kraj prvog i početak drugog polugodišta. Postala je svakodnevnica, a trebalo bi da nosi veliku težinu i odgovornost. Razlozi da se stupi u štrajk su mnogobrojni i svaki je u potpunosti opravdan. Niske plate, preopterećenost nepotrebnim, često apsurdnim zahtevima ministarstva, društveni položaj, odnos roditelja prema prosvetnim radnicima… Ovo su samo su neki od nezadovoljavajućih uslova za rad koje prosvetni radnici razumeju bolje nego iko drugi.

Sa druge strane, odgovornost prema učenicima i ljubav prema svom poslu su moji argumenti da nastavim sa redovnim radom. Osećam teret odgovornosti na svojim plećima, jer svaki dan u učionici ne objašnjavam samo gradivo, već i oblikujem mlade umove i ličnosti.

Započeli smo štrajk smo sa puno optimizma. Svi članovi kolektiva su se podigli sa željom da se izborimo za svoja prava, kao i da sačuvamo jedinstvo kolektiva. No, kako je vreme odmicalo, jedan deo nas je počeo da se preispituje, ali “tvrda” linija SOČ-a nije htela ni da čuje ikakav disonantni ton. Svako ko bi i se usudio da pomene početak uobičajenog rada, dobio bi izrazito oštar (i osuđujuć) odgovor. Nipodaštavanje i etiketiranje kolega kao deo “sendvičara” postali su svakodnevica i samim tim medjuljudski odnosi i atmosfera u kolektivu su se pokvarili. Podeljenost u “klanove” koji su bili suprotnig mišljenja po pitanju štrajka su postajali sve izraženiji, a rešenja nije bilo ni na vidiku.

Vlada je ponudila predlog. Imali smo novo izjašnjavanje po pitanju štrajka i odbili smo ponudu. Pojavila se zabrinutost da če nam zbog potpune obustave nastave lični dohodak biti umanjen, a na predlog da nam sindikat isplati bar deo plata, kao odgovor rečeno nam je da sindikat nema sredstava za to. Zapitala sam se gde su otišle 22 godine mog članstva u sindikatu i gde je potrošen taj novac. Odgovor, naravno, nisam dobila.

Beskonačni sastanci, nove sumnje i večite podele. Umesto da zaključimo ocene, samo se razilazimo, dodatno podeljeni. Predsednik našeg sindikata kaže da se tako radi u gimnaziji i da i mi tako treba da radimo.

Neposredno pred početak drugog polugodišta, vlada i sindikati su potpisali sporazum. Iskrena da budem, bila sam jako srećna. Ne razumem se mnogo u cifre, ali mi je bilo drago da nam je materijalni položaj osetno poboljšan i da će i ostatak zahteva biti ispunjen.

Međutim na naš šok , SOČ odbija sporazum i sa istim obrazloženjem: tako radi i gimnazija. Ponovno sleganje ramenima i nastavak štrajka. Sad zaista ne znam šta su nam dalji zahtevi, ali opet da sačuvamo jedinstvo kolektiva. Par kolega počinje da radi, ponovo sledi pokušaj šikaniranja, no sada i oni uzvraćaju argumentima, reč po reč pa sad i kafu pijemo u taborima. Atmosfera nikad gora.

Gledamo svaki dan spiskove koje škole rade, a koje ne…

Nakon toga kulminacija!

Plan nadoknade na oglasnoj tabli gimnazije i pitanje: “Da li smo mi stvarno ovce?”

Pitala sam predsednika sindikata:”Šta je ovo? Ko je doneo odluku da krećemo 17-og?”

Ona mi kaže: “Manevar. Direktor štiti svoje radnike, neće gimnazija krenuti od 17-tog. To je samo trik. Veći nam je problem što smo hteli da smenimo rukovodstvo unije, a nismo uspeli.”

Pitam je kako, a ona mi kaže da su izgubili na glasanju sa sedam glasova za smenu rukovodstva dok je 22 delegata bilo protiv i da se boji da SOČ ne izgubi reprezentativnost.

E, pa dame i gospodo, tako smo dospeli u slepu ulicu u koju su nas doveli oni koji nisu znali šta da rade. Jer “tako se to radi u Gimnaziji”. Jer smo mi uz decu. Jer mi “nismo ovce”, no ipak imam utisak da nam fali medenica.

Ne, tako se ne radi nigde – ako menjamo sistem treba da budemo bolji, a ne da iznosimo lažne podatke i međusobno se svađamo. To nije ono čemu treba da učimo decu…

Autor teksta je član sindikata obrazovanja

032info