U najlepšem selu Šumadije zavičajci su juče obeležili ulazak Miljka Stojanovića u 101. godinu i ovo je valjda jedni slučaj da je neka mesna zajednica proslavila dan rođenja svog običnog stanovnika. I neobičnog istovremeno, utoliko što je Miljko najstariji žitelj ovog dela Šumadije, tih i odmeren starac koji je na slavlje, doduše, prispeo oslanjajući se na unuku sa jedne i štap sa druge strane.

foto: RINA/G. Otašević

„Dobar život se sastoji od rada sa zadovoljstvom, ali trebalo je voditi računa da ono što se radi ne bude na štetu. A zdravlje? U stotoj godini nema zdravlja. Radio sam tako da mi ništa ne bude teško. Sad sam ponosan na unuke, kako da ne bih bio. Imati porod dobar to je pravo zadovoljstvo” rekao je Miljko Stojanović za agenciju RINA.

Ručak je slavljeniku pripremljen u ćevabdzinici kod Pera Arnautovića u središtu Mrčajevaca. U onoj glavnom prolazu kroz selo, ulici koja nosi ime po Miljkovom bratu, Miloju Stojanoviću, koji je kao komunista streljan na Banjici početkom Drugog svetskog rata. I drugi Miljkov brat, Boško, takođe stariji, stradao je 1943. u nemačkoj odmazdi „sto za jednoga”, a stogodišnjak je vratio živu glavu iz nemačkog zarobljeništva.

– Tata je služio vojsku 1941. u Karlovcu u Hrvatskoj, i kad je naša država kapitulirala bio je negde van kasarne, na zadatku kako kurir. Imao je, međutim, u šiljelu ušivenu potvrdu da je vojnik, tada su ga Nemci zarobili, držali dve godine u nemačkom logoru, pa još dve je radio kao rob kod nekog seljaka tamo – pripoveda mlađa Miljkova kći, Ljubinka Karović, koja živi i službuje u Beogradu.

Na rođendan je prispela i druga Miljkova kći, Cana Rajić iz Kruševca, došlo je i sve četvoro unučadi pa reč po reč, doznadosmo da su svi, obe kćeri i unuci, završili vosoke škole. Prava, ekonomiju, informatiku ili arhitekturu.

foto: RINA/G. Otašević

– Tata je posle rata radio kao računovođa po preduzećima u Mrčajevcima, Čačku, Kraljevu i Kragujevcu i od 2006, kad je mama umrla, živi ovde sam. Sestra i ja naizmenično ga posećujemo svake sedmice, preko dana dolazi mu domaćica, ali živi sam- veli Ljubinka.

Ćutljiv i blagorodan, Miljko je u jednom dahu oduvao sve tri sveće na slavljeničkom kolaču, a pre toga je u ovoj lepoj aščinici stiglo posluženje, najbolji ćevapčići koje Šumadija ima.

Ko je tu, među nas 25, domaćin a ko gost, teško je bilo razabrati, kad se narod malo raspriča. Odbornik u Skupštini Čačka, Ljubiša Spasović, sa dikom veli da su Mrčajevci proglašeni za varošicu još 1926. godine („Ispunjavali smo uslove, da imamo školu, crkvu i osam hektara svoje zemlje”), dok Radoslav Bogićević, doktor veterine i predsednik Saveta MZ pripoveda: „Svakog jutra Miljko sredi svoje dvorište, pokupi papiriće koji dolete sa ovog dela Ibarske magistrale i ima jednu od najuređenijih avlija u selu”.

Tu su, za nekoliko stolova, sedeli i ljudi koji su na svoj način obeležili poslednje decenije Mrčajevaca: velemajstori u kuvanju svadbarskog kušpusa, Milun Tošić i Miodrag Vučinić Pipera, Miodrag Milošević Ćopo, nekad predsednik Opštinskog komiteta SK u Čačku, Bole Lukić, raniji potpredsadnik opštine Čačak, Milorad Jevđović, danas zamenik predsednika Skupštine grada Čačka, Momčilo Vujović, nekad predsednik sela. Svi zavičajci.

I svi su Miljku pružili desnicu, poželevši: živ bio, na mnogaja ljeta.

1 KOMENTAR

POSTAVI ODGOVOR

Please enter your comment!
Please enter your name here