U najvećem gradu ispod Alpa, Srđan Filipović (45) teče svoj treći život – Metohija, Šumadija, Švajcarska – i svakoga dana misli na otadžbinu. Ovde, u Cirihu, uzeo je pod zakup italijanski restoran, sprema sa osobljem pice, druge testenine, ribu i meso, i bori se da stekne koru hleba za ukućane. Pri ruci su mu uvek tri Srpkinje koje najviše voli, supruga Olivera, i kćeri Sara (14) i Ana (13).

foto: RINA/G. Nikolić

U ciriškom restoranu „Roma” ima i salu za veselja od 80 stolica gde ovog popodneva, upravo, Slaviša i Vesna Marković iz ivanjičkog kraja, a dugo žive i rade u Švajcarskoj, obeležavaju prvi rođendan unuka Danila.

– Srpska istorija, često nepredvidiva, primorala je naše ljude da prođu mnoga iskušenja i granice i kako bi našli neko svoje malo mesto pod suncem. Moj rodni kraju jesu selo Poljani u Metohiji, ali sam morao, svi znamo zbog čega, 1985. da se doselim u Mrčajevce. Tu, u najlepšem selu Šumadije skućio sam se, bio sam i onomad na Božić i dolazim tri ili četiri puta u godini. A u Poljanima kod Istoka, u metohijskoj ravnici, ostali su mi roditelji, sestra, zet i familija – pripoveda Srđan za Regionalnu informativno novisnku agenciju RINA.

Veli da je u Čačku završio za metolastrugara, ali je i u to novo stanište u skoro stigla oluja.

– Zato sam se 1990. preselio u Švajcarsku i radio dva posla da bih opstao. Metalski zanat preko dana, a uveče sam bio ispomoć u restoranu. Devedesetih, ako ovde dođeš kao Jugosloven, bio si otpisan, nisi mogao ništa da nađeš, samo ono što niko nije hteo da radi. Počneš jedno, onda drugo, pa treće.

Od 2008. kao kirajdžija preuzeo je ovaj restoran nazvan po italijanskoj prestonici. Pored vlasnika i njegovih, vrednu ekipu ove kuće čine Marijana Knežević Bilbija iz Bosanskog Grahova, Nikola Bilbija iz Beograda ali ivanjički zet i Eva Batalja sa Sicilije. Namernicima je, inače, srce puno kada ovde vide jedan italijansko-srpski specijalitet: Srđan i njegovi peku italijanske specijalitete u srpskoj bubnjari, na drva.

– Kako radiš tako i dobiješ. Gosti su mi uglavnom Švajcarci, ali ima i naših, i Italijana, a dolaze i iz svih jugoslovenskih republika Hrvati, muslimani, Šiptari. Hvala bogu, ima posla, najviše se jedu one najmasnije testenine, romanjola, peperede, kaćatore i pršutofudi ili, kako kod nas to zovu, kaprićoza. Pica košta od 15 do 20 franaka, da kažemo u proseku 15 evra. Dnevno prodamo nekada 50, pa do 150. Prosek je 100 do 120. Imamo 20 vrsta testenina, 10 vrsta mesa, salate, riba i klasična italijanska predjela.

Vredan, preduzimljiv i čestit Srbin ima uz sebe najdraže, suprugu i kćeri, a i brat mu živi i radi u istoj državi sa familijom, u Lucernu.
Ovaj čovek nikad se nije stideo teškog posla, a to se uvek dobrim vraća.

Inače, Srđan u svojoj piceriji dočekuje mnoge, ali uvek se obraduje kada neko od naših zemljaka počasti prijatelje ili proslavi radostan rođendan kao danas.

POSTAVI ODGOVOR

Please enter your comment!
Please enter your name here