Italijani imaju tu praksu. Tamo su selektori skloni pozivanju igrača koji su u klubovima spojili dva ili tri dobra meseca, pa kad otvorite spisak njihovih reprezentivaca u poslednje dve godine dobijete listu od 50 i kusur imena. U Srbiji je drugačija situacija. Ovde selektori često umeju da se požale na dubinu bunara iz koje vuku članove nacionalnog tima. Konkurencija prosto nije baš tako masovna. Tu i tamo se ubaci poneki mladi igrač, nekad se potkrade i neko iz grupe igrača koji su – što kažu Englezi – kasno procvetali. Ali kroz istoriju srpskog fudbala nije bilo mnogo igrača koji su gubili reprezentativni status i potom se vraćali. I možda bi trebalo da malo porazgovaramo o tome?

Jer skroman utisak posle sinoćnjeg remija u Lisabonu je da se u moru pozitivnih utisaka iz poslednje dve utakmice Orlova – tek nešto malo skučenije je ono more negativnih utisaka, ali o njemu neki drugi put – izdvaja i onaj da je selektor Mladen Krstajić na gostovanju kod Portugalije pored jednog boda dobio i Darka Lazovića i Filipa Mladenovića. U stvari dobio ih je nazad, pošto su oni odavno tu, samo što smo ih u skladu sa srpskom tradicijom otpisali pre vremena.

Darko Lazović i Filip Mladenović dok su igrali u Crvenoj zvezdi

Duel na Lužu je naime Mladenoviću bio prvi od 15. novembra 2016. godine kada smo izgubili u prijateljskom sudaru sa Ukrajinom posle čega je sada 27-godišnji Čačanin, tada igrač Kelna, kao gumicom obrisan. Bilo je tu istina i objektivnih okolnosti, sa Rikardom Sa Pintom mu nikako nije bilo lako – iako ga je ovaj svojevremeno u Crvenoj zvezdi poredio sa Fabiom Koentraom – ali su u međuvremenu odnosi narušeni, pa je u Standardu iz Liježa Mladenovićeva karijera bila na ozbiljnom ispitu. Lehija iz Gdanjska možda se nekome učinila kao početak kraja, ali ispostavilo se da je Ekstraklasa bila savršen izbor. Mladenović ove sezone igra redovno pa se posle povrede Aleksandra Kolarova i ne sasvim uspešnog eksperimenta sa Miroslavom Bogosavcem – pa i Antonijem Rukavinom u poslednjih desetak minuta u Volfzburgu – na velika vrata vratio u nacionalni tim.

Slična je situacija i sa Mladenovićevim sugrađaninom iz Čačka i nekadašnjim saigračem iz Crvene zvezde Darkom Lazovićem, mada je on nekako bio prisutniji pred očima prosečnog fudbalskog navijača, jer Serija A ipak je ovdašnjem ljubitelju “bubamare“ značajno draža od šampionata Poljske. Pa tako Lazovićevo ime na spisku nije predstavljalo preveliko iznenađenje, iako njega nismo u nacionalnom timu gledali još od 9. avgusta 2012. godine i remija bez golova u sudaru sa Škotskom kada je Darko bio starter u timu Siniše Mihajlovića.

I onda sedam godina tihovanja. Sve do Volfzburga. Rešio je tada Krstajić da ga nagradi za dobro partije u Đenovi, pa je Lazović zauzeo mesto uz desnu aut liniju na kome su se u formaciji 4-2-3-1 u Ligi nacija uglavnom menjali Andrija Živković i Mijat Gaćinović, koji je usled brojnih povreda u Lisabonu bio premešten u centar igrališta. Živković je platio ceh maloj minutaži u Benfiki i preseljen je na klupu. Lazović je dobio šansu i po opštem utisku opravdao poverenje pokazavši da na njega može i mora da se računa.

Ista konstatacija stoji i za Mladenovića, koji je u ulozi vatrogasca nekoliko puta bio i kod Slavoljuba Muslina u kvalifikacijama za Mundijal 2018. Naravno, samo onda kada je Aleksandar Kolarov bio povređen. Tad su međutim usledili oni problemi u Liježu i Mladenović je mesto u reprezentaciju ustupio drugima, prvo Ivanu Obradoviću, pa Milanu Rodiću, na kraju i Bogosavcu. Ali protiv Portugalije Mladenović je udario na Bernarda Silvu – i to poprilično jako, iako ispred sebe nije imao saigrače baš čuvene po defanzivnim karakteristikama – i poručio im svima da neće tek tako odustati od statusa reprezentativca.

Zanimljivo, Lazović i Mladenović su posle brojnih nastupa u Zvezdinom dresu sinoć prvi put zaigrali zajedno i u nacionalnom timu. Pre punih sedam godina mimošili su se za 16 minuta. Tada smo u Remsu igrali prijateljsku utakmicu protiv Francuske (izgubili smo sa 0:2), a Mladenović je bio u startnih 11 dok nije u 60. minutu ustupio mesto Aleksandru Kolarovu. Lazović je na teren kročio u 76. kada je zamenio Boška Jankovića.

I evo sada, sedam godina kasnije, Mladenović i Lazović konačno zajedno u dresu reprezentacije Srbije. Ne kao nosioci igre naravno, ali njihov doprinos u osvajanju vrednog boda na Lužu ne bi smeo da se zaobiđe. Jer nije fraza kad se kaže da svi igrači konkurišu za reprezentaciju. Pa i oni koji nekada izgledaju tako daleko od nacionalnog tima. A ima ih, čak i da ne podsećamo sve one koji trenutno nisu tu baš zbog Mladena Krstajića, jer to je druga i svima već dobro poznata priča. Da pobrojimo samo Nemanju Radoju, Nemanju Gudelja, Lazara Markovića, Jagoša Vukovića…

Nije bunar dubok kao u Nemačkoj, Španiji ili Francuskoj. I baš zato treba dobro paziti šta se tamo krije.

POSTAVI ODGOVOR

Please enter your comment!
Please enter your name here