Odrastanjem u Ingelvudu bio je predodređen za kriminalca, ali on je odabrao loptu. Prosečne fizičke predispozicije maskirao je radnom etikom. Preživeo je 11 ubada nožem, ali se vratio na parket i dao Lejkersima 42 poena. Fizičke predispozicije su obećavale da će biti prosečan, ali je on odlučio da bude legenda. Ovo je priča o Istini.

Istorija NBA lige stara je 73 godine. Tokom sezona, kroz najjaču ligu na svetu je prošlo mnogo sjajnih igrača, istinskih legendi ovog sporta i desile su se neverovatne priče koje se prepričavaju i dan danas. Ipak, jedna od najlepše ispisanih priča jeste ona o “Istini” – Pol Pirsu.

Pirs je je jedan od poslednjih velikana “stare” košarkaške škole. Nakon 19 sezona provedenih u najjačoj ligi na svetu, stigao je do brojki od 10 All star utakmica, 1343 utakmice, 26.397 koševa, ali i do statusa jednog od najvećih brbljivaca u istoriji ove igre. Ali da krenemo ispočetka.

Odrastao je u predgrađu Los Anđelesa, “Inglewood”, sredini u kojoj je bilo lakše “zalutati”, nego izaći na pravi put. Izbor se kao i u većini geta svodio na – banda ili lopta. Presudni trenutak, koji je uticao na to kojim će putem Pirs krenuti, bio je gubitak najboljeg prijatelja koji je ubijen 1994. godine. Od tog trenutka, na našu, ali i njegovu sreću Pirs se okreće košarci. Imao je neverovatnu radnu etiku, koja ga je napokon dovela u školski tim. Svakog jutra, tačno u šest, Pirs je zajedno sa dvojicom prijatelja bio u školskoj dvorani. Trenirali su toliko da nisu imali vremena ni da se presvuku pre nastave.

“Izgledali smo katastrofalno. Znojavi i prljavi smo dolazili na časove, ali opet, napredovali smo kao igrači, a najveći plus nam je bio što nećemo sresti kriminalca na ulici u šest ujutru, rekao je Pirs jednom prilikom.
Naporan rad ga je doveo do toga da postane prva zvezda ekipe 1995. godine i našao se u društvu najboljih srednjoškolskih košarkaša zajedno sa Garnetom, Karterom.. Stipendiju je dobio od Kansasa, gde i dan danas pod svodom dvorane, stoji njegov, penzionisani, dres sa brojem 34.
“Sine ti si deo koji nam nedostaje da bismo bili šampioni – reči su legendarnog trenera Kansasa Roja Vilijamsa kojima je pridobio Pirsa.

NCAA prvak ipak nikada nije postao, a razočarenje ga je nateralo da se 1998. godine prijavi za NBA draft. Međutim, upravo tada se suočava sa novim razočarenjem. Izabran je tek kao deseti pik Boston Seltiksa, koji o njemu nije ni razmišljao. Želeli su Novickog koga je uzeo Dalas, nakon razmene sa Milvokijem. Kako Pirs, tako i Seltiksi su morali da se pomire sa realnošću. Iako nezadovoljan sredinom u kojoj se nalazi, Pirs je trenirao ludački. Legenda kaže da je nakon svakog treninga ostajao u dvorani kako bi dodatno šutirao i da je nakon svakog pogođenog šuta uzvikivao imena igrača koji su se našli ispred njega na draftu. Odzvanjalo je: Novicki, Bini, Karter… Mnogo je radio, mnogo ga je bolelo, ali realnost je bila surova. Boston je tih godina bio svetlosnim godinama udaljen od plej-ofa. Pirsa je to mnogo frustriralo:
“Na koledžu sam u dve godine izgubio šest utakmica, a u Bostonu sam u prve dve nedelje izgubio devet, rekao je jednom prilikom Pirs”.

Retki su igrači koje ogroman novac nije pokvario i koji su uprkos milionskim ugovorima odlučili da ostanu isključivo u dvorani. Onoliko koliko je voleo košarku, Pirs je voleo noćne izlaske. Pratio ga je glas da je na treninge dolazio pravo iz diskoteka.
U Seltiksima partner za stalne noćne izlaske je bio Toni Beti.
“U Bostonu su naši provodi po klubovima bili baš žestoki, ali bez obzira na to, Pol je uvek bio prvi u dvorani. Ja bih došao u dvoranu oko 9 ujutru i pomislio ‘e, sada sam stigao prvi’, ali PP je u dvorani bio još od pola osam i tako svaki put.”

Međutim, upravo jedan takav “žestok” izlazak mu je umalo došao glave. Naime, 25. oktobra 2000. godine Pirsa je izlazak u jedan lokalni bostonski klub umalo koštao života. I danas je potpuno nejasno šta se te večeri dogodilo u klubu “Buzz”, ali priča koja se najčešće može čuti jeste da je Pirs u jednom trenutku započeo razgovor sa dve devojke, ali da mu je odmah nakon toga prišao tip koji mu je rekao da se odmakne od njegove sestre. U roku od pola minute na igrača Bostona su skočile najmanje tri osobe. S leđa je dobio udarac bocom šampanjca, a jedan od njih je Pirsa uboo čak 11 puta. Jedan od uboda mu je završio na tri milimetra od srca.

Međutim, tada na scenu stupa Pirsov ratnički mentalitet. Oporavak je bio čudesan, nakon samo deset dana je izašao iz bolnice. Doktori su rekli da ne sme da diže ruke iznad glave neko vreme, ali već dok je to saopštavao njegovom treneru, Pirs je bio u dvorani i šutirao trojke.
“Iz ove perspektive deluje mi da sam se prebrzo vratio i da sam to pokušao da potisnem na silu. Razgovarao sam sa nekoliko psihijatara, ali to je bilo kratkog daha. Zatvorio sam se, nisam se javljao nikom osim majci. Očekivao sam da će me otac nazvati, makar kada bude čuo šta se dogodilo, ali to se nije dogodilo. To me zabolelo više od svega”.
Samo četiri meseca nakon što je napustio bolnicu, tada moćnim Lejkersima postigao je 42 poena.
“Piši i nemoj ništa da izbacuješ. Moje ime je Šekil Onil, a Pol Pirs je je**na istina! Znao sam da može da igra, ali nisam mogao da zamislim da može ovako da igra,” ispričao je legendarni centar novinaru nakon utakmice protiv Bostona.

Pirs je i pre napada radio naporno, ali od tog trenutka je trenirao kao nikada. Ožiljke od uboda prekrivao je tetovažama, a bes zbog onoga što se desilo, iskaljivao je na terenu. Sve se promenilo, sve je dobilo novu dimenziju. Pirs je i pre incidenta koji ga je umalo koštao života bio poznat kao brbljivac, ali od tada je bio bezobrazni provokator. Na jednoj utakmici je pogodio dve trojke ispred Džordana, a potom i izblokirao njegov šut i rekao: “Starče idi u penziju ovo više nije tvoja liga”.

Pirs tokom utakmica doslovno nije zatvarao usta. Provocirao je kako protivničke igrače, tako i navijače. Igrao je sa mržnjom u očima zbog čega je protiv sebe okrenuo čak i navijače Bostona. U plej- ofu 2005. protiv Indijane zaradio je isključenje zbog udaranja protivnika laktom. Dok je izlazio sa terena, Pirs je skinuo dres i vitlao njime iznad glave. Svetla tačka u njegovom životu, koja je unela bitnu promenu, bila je njegova supruga Džuli. Uspela je da Pirsu vrati stari optimizam i učini ga strpljivijim. Iako je Boston u jednom trenutku izgubio 18 utakmica zaredom, uspela je da ga nagovori da ne ide u medije sa pričom kako želi da napusti klub. Isplatilo se, Boston se pojačao i na scenu je stupila sezona 2007./2008. Šampionska sezona za Boston. U fenomenalnom finalu protiv Lejkersa, na terenu su bile ozbiljne face poput Kobi Brajant, Garnet, Rej Alen, Pol Gasol, ali najbolji na terenu je bio PP. Njegov čuveni šut za tri poena koji uvek deluje kao da neće dobaciti do koša, funkcionisao je besprijekorno.

Trebalo bi napisati poseban tekst kako bismo nabrojali sve bitne Pirsove koševe koje je postigao za Boston, ali to u ovoj priči nije ni bitno. Pirs nije važan zbog svojih poena, skokova, asistencija, pogođenih šuteva kada je gusto. Pirs je važan zbog svega drugog što predstavlja. Bitniji je i od Džordana. Kada vidite Džordana vidite igrača koji se rađa samo jednom, koga je nemoguće dostići, ali kada pogledate Pirsa njegova priča deluje dostižno. Predstavlja motivaciju i krije važnu poruku da nikada ne treba odustajati. Džordan može biti samo jedan, a PP je ulio nadu klincima širom sveta da se napornim radom, hrabrošću i verom u sebe može postići apsolutno sve. Zato je Pirs važniji od Džordana, zato je “istina”.

Izvor: ekspres.net

POSTAVI ODGOVOR

Please enter your comment!
Please enter your name here