Jedan od vodećih srpskih stručnjaka u malinarstvu, dr Aleksandar Leposavić iz čačanskog Instituta za voćarstvo, držao je danas izuzetno zapaženo izlaganje na zasedanju regionalnog Saveta za jagodasto voće u Sarajevu.

Govoreći o naučnim podsticajima za unapređenje ove oblasti, smanjenje troškova i uvećanje dobiti, poznati stručnjak naveo je…

Visoka vrednost radne snage i niski prinosi po hektaru opterećuju proizvodnju maline kod najvećeg broja zemalja proizvođača. Zbog toga mnoge od njih postavljaju pitanje kako i na koji način povratiti izgubljene pozicije? Postavlja se pitanje da li je to mehanizacija berbe, obnavljanje genetskog materijala i načini smanjenja troškova proizvodnje kako bi se povratila produktivnost iz prošlosti.
Globalno tržište malina menja se u poslednjih deset godina, a samim tim i uloga pojedinih država u odnosu na ovu voćnu vrstu: Pojedine države gube na značaju istom brzinom kojom su došle na pozicije kao i sa kojom su određena tržišta povećala svoju potrošnju.
Prema podacima Svetske organizacije proizvođača i prerađivača maline, svetska proizvodnja se gotovo udvostručila u prethodnih deset godina, sa 310.000 tona u 2008. na 590.000 u 2017. godini.

Srbija je u 2016. godini proizvela 83.000 tona, dok je samo dve godine kasnije proizvela 56.000 tona i ta proizvodnja ima tendenciju pada. Čile je (prema podacima Udruženja prehrambenih kompanija Čilea ili Čilealimentos) 2010. godine proizveo 59.331 tonu, što je u to vreme odgovaralo 16% svetske proizvodnje, da bi 2017. ta cifra pala na 38.340 tona, što je ekvivalent 6,4 % maline koja je prodata te godine. U tom kontekstu, iako je smrznuta malina i dalje bila glavni nacionalni izvozni proizvod ove zemlje, ona gubi na težini. U 2014. godini Čile je imao 86% učešća, dok je 2017. Spao na 76%. U međuvremenu, u istom periodu proizvodnja namenjena kaši i sokovima povećala se sa 6% na 14%, a lokalna potrošnja je porasla sa 7% na 9%.
Podaci poljskih kompanija se mogu uslovno prihvatiti i veoma variraju.

Čileanski izvoz takođe nije mnogo diverzifikovan: 38% plasmana odlazi u Sjedinjene Američke Države, 18% u Kanadu, dodatnih 7% u Francusku i Australiju, a 4% u Belgiju. Brazil, Novi Zeland, Holandija i Danska prate ih sa po 3% prodaje.

Dr Leposavić (desno), Jezerske planine Kosovo i Metohija

Bosna i Hercegovina je od proizvedenih 3.000 tona sa početka ovog veka poslednjih godina dostigla 22.000 a prema nekim podacima i 25.000 tona.
U Crnoj Gori proizvodnja maline se u prethodnom periodu ostvarivala na oko 100 hektara, uglavnom u Polimlju.
Bugarska proizvodnju obavlja na oko 2.000 hektara, proizvede do 8.000 tona sa prosečnim prinosom od oko 4 tone po hektaru.
Zbog dobro poznatih razloga i poremećaja na tržištu u prethodne dve i po godine, u 2019. godini proizvodnja maline u prethodno pomenutim zemljama je doživela pad. Najveće smanjenje proizvodnih površina se dešava u Srbiji, Poljskoj, BiH a takođe i u Bugarskoj, Crnoj Gori i drugim zemljama.
Čile takođe doživljava pad proizvodnje. Prema rečima direktora Čilealimentosa i predsednika Međunarodne organizacije malina (IRO), gospodina Antonia Domingeza, procenjena proizvodnja u ovoj zemlji je između 33.000 i 35.000 tona maline. Prema Biltenu prerađenog voća i povrća, koji je Odepa objavio u martu ove godine, u 2018. je izvezeno 26.078 tona, a za ovu godinu se brojke i dalje smanjuju: isti dokument ukazuje da je između januara i februara 2019. došlo do pada u obimu od 21,7% u odnosu na isti period prethodne godine.
Trajno smanjenje količine proizvedene maline kod, do sada glavnih izvoznika, obeležava i sve veći gubitak konkurentnosti na svetskom tržištu.

Novi proizvođači u izmenjenim uslovima trgovine
Tokom poslednje decenije, u SAD-u je porasla lokalna proizvodnja: za samo dve godine, između 2015. i 2017. godine sa proizvodnje od 46.745 tona došlo se do 50.748, uz istovremeni pad uvoza sa 30.000 na 22.500 tona. Zauzvrat, novi akteri – Meksiko, Bugarska, Bosna i Hercegovina i Ukrajina – ušli su u konkurenciju, neki posebno sa proizvodima i tržištima sa do sada dominantnom zastupljenošću proizvođača iz Srbije, Poljske, Čilea.
Ono što je karakteristika da su ove zemlje počele i osnažile svoju proizvodnju uz snažnu podršku lokalnih vlasti ali i brojnih nevladinih organizacija. Treba napomenuti da ove zemlje daju veliki značaj poljoprivredi, tako da je i podrška države bila snažna. Pomoć se ogledala u podršci zasnivanja zasada kao i u pomoći pri pravljenju skladišnih kapaciteta. Treba pomenuti i činjenicu da su to zemlje koje su u prošlosti imale jeftinu radnu snagu.
To čini veliku razliku sa onim što se dešava u Srbiji i Čileu, gde je već duži niz godina prisutno veoma malo izdvajanja i subvencija za poljoprivredu. Zahvaljujući svemu tome na tržištu nalazimo još oko 150.000 tona maline po nižim troškovima u odnosu na zemlje sa dužom tradicijom u gajenju ove voćne vrste.
Slučaj koji direktno utiče na sve zemlje proizvođače je proizvodnja u Meksiku. Sa proizvodnje od 11.500 na sadašnjih 112.700 tona došlo je za deset godina, što praktično znači da su meksikanci utrostručili prodaju u Sjedinjenim Državama između 2011. i 2017. To je veliki izazov, pre svega za industriju sveže proizvodnje malina, jer su meksičke maline uglavnom usmerene na ovo tržište. Sve što se proizvode ne može se izvoziti kao sveže zbog različitog kvaliteta, pa tako od ukupnih količina oko 10% do 15% ostaje lokalno da bi se napravili ostali proizvodi: sok, kaša ili smrznuti. Takođe, najmanje 10.000 tona koje se smrznu ili prerade šalju se iz Meksika u SAD po veoma niskoj ceni.

Smanjenje troškova, potreba i realnost

Sadašnje tržište malina zasniva se na smrznutom programu sa tendencijom rasta ponude u prethodnom periodu, zbog čega se cene održavaju na relativno niskom nivou.
Bez obzira na sve ovo, malina je veoma traženo voće i problemi, kako god to neko shvatio, ne potiču od prodaje. Malina je radno intenzivna kultura i ne može se dovoditi u istu ravan sa visoko efikasnim i mehanizovanim proizvodnjama, koje imaju niske troškove.

Dr Aleksandar Leposavić (desno) – Dragaš, granica Srbije i Albanije, foto: G. Otašević

Činjenica je da 60% do 70% troškova proizvodnje i berbe maline ide na troškove radne snage. Primera radi, dnevnica od 20 eura za radnika u Srbiji od pre dve-tri godine sada je porasla na 25-30 eura. Pored toga, znatno su porasli i troškovi repromaterijala ali i novi zahtevi u pogledu zakona o bezbednosti i radu znatno su porasli, što direktno povećava troškove proizvodnje. Samim tim, a imajući u vidu današnje stanje na tržištu, proizvođačima ostaje znatno manji iznos dobiti.
Kako smanjiti troškove i povećati dobit
Kod različitih biljnih kultura način za poboljšanje dobiti leži uglavnom u dve varijable: nižim troškovima i poboljšanju produktivnosti, što u slučaju maline nije tako jednostavno. Pokušaji mehanizovanja berbe nigde u svetu nisu u potpunosti uspeli, čak i u uslovima gde za to postoje znatno bolji uslovi od onih na kojima se malina gaji u BiH, Crnoj Gori ili Srbiji a koji se ogledaju u konfiguraciji terena, sortimentu pogodnijem za ovaj način ubiranja i drugo.
Pomenuo sam da u ove tri zemlje konfiguracija terena, veličina proizvodnih parcela i sortiment ne odgovaraju za mehanizovanu berbu. U Srbiji prosečna veličina parcele po jednom domaćinstvu iznosi oko 0,17 do 0,2 ha, u Čileu je nešto drugačija situacija i prosečna površina malinjaka po proizvođaču je 0,7 do 0,8 hektara. Bez obzira na to, kao i na pogodniji sortiment, procenat mehanizovane berbe u Čileu je svega 5% u odnosu na 95% ručne. Slična situacija po ovom pitanju je i u drugim zemljama.
Sa druge strane, da bi se povećala produktivnost postoji potreba ispitivanja opravdanosti primenjene tehnologije gajenja u malinjacima. U agroekološkim uslovima BiH, Crne Gore ili Srbije, prosečan prinos u optimalno gajenom zasadu ne bi trebao da bude ispod 10 odnosno 12 tona po hektaru. Naravno da to zavisi od više faktora, kao što su kvalitet i sortna ispravnost posađenog materijala, primenjenih mera nege i zaštite, navodnjavanja i drugo.
Ono sa čime se naši proizvođači susreću a zbog čega i izvoznici imaju velikih problema je gubljenje sortne identičnosti pa vilamet nema karakteristike na koji su proizvođači naučili, prerađivači imaju manji procenat viših kategorija od takvog materijala a kupci stavljaju primedbe na kvalitet isporučene robe. Ista situacija je i kod mikera koji se sve više traži na svetskom tržištu.


Činjenica je da u sve tri zemlje postoji problem sa obezbeđenjem sadnog materijala. Uglavnom, novi zasadi se zasnivaju sadnicama iz Švajcarske, manje iz Francuske i Holandije. Za sve važi da ni vilamet ni miker iz tih zemalja nemaju karakteristike koji se očekuje.
Zbog značaja i ekonomske dobiti koje izvozom maline ostvaruju ekonomije naših zemalja, postoji potreba da se na državnom nivou reguliše proces sertifikacije a da odgovarajuće ustanove to sprovedu u delo, počevši od klonske selekcije do stvaranja viših kategorija sadnog materijala i da se na taj način reši ovo izuzetno važno pitanje. U Srbiji se sertifikacija sprovodi od 2005. godine i u nekoliko ciklusa je stvarana određena količina izuzetno kvalitetnog sadnog materijala, nažalost nedovoljnog za stvarne potrebe, čak i lokalnog tržišta.
Problem koji proističe iz ovog je i starost zasada, što je u sve tri zemlje prilično nepovoljno. Sa starošću zasada od preko 12 pa i 15 i više godina prinos i ekonomska računica značajno opadaju. Ako u vidu imamo činjenicu da je većina naših zasada podignuta sadnicama iz rodnih zasada, bez odgovarajuće potvrde o zdravstvenom statusu, pa su sledstveno tome, nasleđivali viruse i bolesti matičnih biljaka. Rezultati do kojih je došao Institut za voćarstvo iz Čačka a koji se odnose na prisustvo različitih virusa u komercijalnim zasadima su više nego poražavajući. Ispitivanja su vršena u više zemalja i pokazala su da je preko 95% ispitivanih zasada zaraženo virusima. To je u praksi dovelo do toga da je kvalitet maline počeo da opada: prinosi su se smanjivali, plodovi su počeli da se smanjuju i gube slast, odnosno povoljne organoleptičke karakteristike. Zbog toga smo došli u situaciju da opada interesovanje proizvođača za gajenjem a sa druge strane kupci se osećaju prevarenim pa su u nekim zemljama počeli da traže alternative za naše proizvode.
Svi napred rečeno ukazuje da se u srednjeročnom periodu – četiri do pet godina mora uraditi više aktivnosti uz vođenje računa o profitabilnosti proizvodnje.
Neke od aktivnosti su:
unapređenje proizvodnje i kvaliteta ploda;
bezbednost hrane (u proizvodnji i preradi);
bolje razumevanje između proizvođača i prerađivača;
sortiment;
oprema;
marketinške aktivnosti, povećanje broja proizvoda i povećanje potrošnje na lokalnom tržištu – što je trenutno veoma malo; i
prodaja u svežem stanju.

POSTAVI ODGOVOR

Please enter your comment!
Please enter your name here