Narodni poslanik Marko Parezanović na sednici skupštine Srbije postavio je poslaničko pitanje ministarstvu odbrane u vezi sa slučajem Topčider. Parezanović je pitao da li postoje nove informacije o ubistvu gardista Dražena Milovanovića i Dragana Jakovljevića koje se dogodilo 5. oktobra 2004. godine.

Vojna istraga imala je mnogo sumnjivih propusta za koje se smatra da nisu bili slučajni. Prvo je rečeno da je jedan gardista ubio drugog pa onda sebe, da bi mesec dana kasnije saopšteno obrnuto. Međutim analizom prvo nezavisne komisije, a onda FBI-a i supetveštačenjem u SAD-u, nepobitno je utvrđeno da nijedan gardista nije izvršio samoubistvo, odnosno da je gardiste ubila treća osoba“.

Dragan Jakovljević i Dražen Milovanović

Parezanović je rekao da nikad nije istraženo da li su vojnici eventualno bili svedoci nečega i šta se nalazilo u tajnom podzemnom objektu Karaš. Nedavno su se u javnosti pojavile informacije o tome da su parafinske rukavice ubijenih vojnika podmetnute, ali i da su se u spornom objektu nalazile veće količine narkotika.

Nejasno je i kako je Vuk Jeremić, savetnik tadašnjeg predsednika Srbije Borisa Tadića prvi saznao za ubistvo gardista, pre svih u lancu komandovanja. Poznato je da je Vuk Jeremić osoba koja ima stalnu potrebu da javnosti dokazuje kako on sve zna prvi, on zna tajne informacije, proriče budućnost, on zna šta dve osobe pričaju u četiri oka, pa kad je tako pametan o sve zna, nek nam kaže ko je ubio Dražena Milovanovića i Dragana Jakovljevića. Uveren sam da pravu istinu zna svega nekoliko ljudi u zemlji i da su to ljudi koji su činili tadašnji državni vrh. Zašto tu isitnu čuvaju za sebe, znaju samo oni, ali treba da znaju i da se sve tajne kad tad otkriju. Posebno je porazno to što je Srbija tada bila država u kojoj roditelji pošalju zdravo dete na redovno služenje vojnog roka, a država im vrati dete u kovčegu, pa ni to ne bude dovoljno nego im optuže dete da je ubica”.

Parezanović je postavio pitanje i komisiji za istraživanje ubistava novinara u vezi sa ubistvom novinara novosti Milana Pantića 2001. godine.

O tom ubistvu se malo govorilo u odnosu na neke druge jer je tada došla takozvana demokratija, a na vlasti je bila samozvana elita kojoj nije odgovaralo da se priča o tome da je Srbija tada bila jedina zemlja u Evropi u kojoj je ubijen novinar. Još poraznije je to što 11 godina nakon ubistva Pantića nije bilo nikakvog pomaka u istrazi. Tek nakon promene vlasti 2012. i kasnije radom komisije za istraživanje ubistva novinara došlo je do pomaka i otkriven je motiv za ubistvo Pantića”.

Mesto zločina

Parezanović je rekao da je Pantić u prvoj polovini 2001. godine napisao preko 20 tekstova o pljačkaškim privatizacijama zbog čega je ubijen, a drzava ćutanjem poslala poruku svim novinarima i istraživačima.

Opozicija i ona samozvana elita jako cešto voli da govori o pritiscima i napadima na novinare, pominju razna imena, ali nikad ih nećete čuti da pomenu ime Milana Pantića. Da li zbog savesti ili zato što im se politički ne isplati to oni znaju. Ja mogu samo da zamislim šta bi bilo da su se ovakvi zločini dogodili u današnje vreme, šta bi radili oni koji crtaju mete na predsedniku Srbije Aleksandru Vučiću i upiru snajper na njega na svojim naslovim stranama”.

Parezanović je dodao i da baš zbog svega navedenog država mora da učini maksimalan napor da rasvetli ubistva gardista i novinara kako bi javnnost i porodice žrtava saznale istinu. Parezanović je naglasio i da oni koji su u vreme kada su se ovi zločini desavali bili na vlasti i nisu bili sposobni da ubistva spreče ili rasvetle i ne dozvole njihovo zataškavanje, nema potrebe ni danas da otkrivaju navodne afere i tajne informacije, jer koliko je njima stalo do istine na svojoj koži osetile su porodice Dražena Milovanovića, Dragana Jakovljevića i Milana Pantića.

Izvor: Media portal

POSTAVI ODGOVOR

Please enter your comment!
Please enter your name here