Portal eKapija napravio je INFO-MAPU u koju su ucrtani svi auto-putevi i brzi putevi koji postoje, grade se, gradiće se, možda će se graditi, ili je u skorije vreme pomenuto da će se jednom graditi – u regionu Zapadnog Balkana.

U fokusu nam je, naravno, Srbija. Ako postoji dobar argument da je kakvoj državi potrebna savremena saobraćajna mreža, onda je to, verujemo, dobra mapa. Ona nam pomaže da sagledamo svoju zemlju u adekvatnoj razmeri, da je sažmemo u meri koja nam omogućava da, sa beogradskog ili kakvog drugog osmatračkog mesta, uočimo da u Srbiji ne bi trebalo da postoje građani, sela i gradovi prvog, drugog i ko zna kojeg reda. Sve do spajanja Čačka sa Beogradom auto-putem, na primer, moglo se slobodno reći da je zapadno “krilo” Srbije, u infrastrukturnom smislu, zabit – ono što srce Šumadije, nažalost, i dalje jeste: teritorija bez kilometra savremenog puta sa četiri trake i ogradom po sredini, kao i bez metra savremene pruge. Tako blizu, a tako daleko. Ili Timočka i Negotinska krajina, poluizolovano kontinentalno ostrvo. Mnogo toga nam, dakle, postaje jasno – kad pogledamo kartu. Trenutno, u Srbiji su novi i budući drumovi značajna tema. Auto-put Miloš Veliki, Moravski koridor, Beograd-Sarajevo preko Sremske Rače, Ruma-Šabac sa nastavkom u vidu brzog puta ka Loznici, zatim, dve savladane klisure kada se prođe Niš… Malo ko se u Srbiji u poslednje vreme nije zapitao kuda da vozi, ili kojim putem će voziti za neku godinu.

Kao investicioni i poslovni portal, eKapija podržava i ubrzavanje poslovnih i svakih drugih veza, kao i izgradnju. Da li je svaki auto-put koji se gradi ujedno i ekonomski opravdan, ne možemo lako da presudimo. Struka decenijama govori da se auto-put gradi tek kada prosečan godišnji dnevni saobraćaj na nekom pravcu dostigne 10.000 vozila (mada se u nekim izvorima javlja i broj od 12.000); sa druge strane, za porodice stradalih na Ibarskoj magistrali, a isuviše ih je bilo, takve rasprave sigurno nemaju nikakvog smisla.

Da li je, međutim, samo auto-put punog profila bezbedan put? Stručnjaci na to odgovaraju odrečno, podsećajući da postoje razni međuprofili koji omogućavaju smanjenje broja nezgoda, i da naša ukorenjena logika “ako je kuća, nek` je na tri sprata”, uglavnom nije racionalna. Valja se, ipak, setiti da ovo nije vreme kada država aktivno beži iz ekonomskih tokova, posebno iz razvojnih projekata. Ceo region, recimo, plaća avio-kompanijama, što svojim što stranim, da ga bolje povežu sa svetom. Kažu, u konačnoj računici, to se isplati. Iduće godine, u Beogradu će biti aktuelna priča o gradnji prve metro-linije u vrednosti oko 2,5 mlrd EUR. Takvi projekti mogu da otplate kapitalne troškove samo u dvadesetomilionskim gradovima Azije; ipak, metroe grade na sve strane. Slično je sa auto-putevima. Niko ne želi da se doveka muči, niti da živi u zapećku. Taj trošak ćemo kao društvo, izgleda, morati da platimo. Samo, do koje mere? Saobraćajna politika je još jedno pitanje od opšteg interesa o kojem, praktično, nema javnog dijaloga.

Ko će to sve da plati? Ko će vraćati kredite? Svi mi, ali, ako se, zahvaljujući efektima koje novi putevi proizvedu, poveća i društveno bogatstvo, i dug će shodno tome biti proporcionalno manji. Ko “kupi kajmak”? E, to jeste dilema, jer, bez muke su nas, decenijama sviknute da sve vrste objekata po zemlji grade isključivo – domaći građevinari, privoleli da se oslanjamo na inženjere iz Šangaja i fizičke radnike sa indijskog potkontinenta. Tako je brže, ali, i premalo novca ostaje u Srbiji.

Rimljani su prvo gradili utvrđenja, pa drumove; tako su osvajali teritorije. Ratne planove na stranu, ali u Srbiji mnogo ljudi ne živi životom dostojnim 21. veka. Zato i sreću traže u prezagušenoj i prezagađenoj prestonici, ili u inostranstvu. Nije asfalt dovoljan – jedna od ekonomski najzdravijih zemalja sveta, Danska, uopšte nema veću kilometražu auto-puteva od Srbije po “glavi” stanovnika – ali se bez asfalta ne može. Ozbiljan investitor neće podići fabriku bez ozbiljnog puta (često i pruge). Kada se naše planine, banje i istorijske znamenitosti približe za nekoliko sati putovanja Beogradu i njegovoj okolini, odakle potiče gotovo polovina društvenog proizvoda Srbije, postaće dostupnije stotinama hiljada potencijalnih gostiju. I prestonica će tako moći da vrati deo “duga” provinciji.

Da li će sve to zaista moći da se isplati? Hoće li političari u Srbiji i u susednim zemljama umeti da stanu, i da ne obećavaju auto-put svakoj mesnoj zajednici? Nemamo kristalnu kuglu, ali makar imamo mapu i možemo da pratimo šta rade.

M. Radonjić

Info-mapu o izgradnji auto-puteva i brzih puteva u Srbiji i regionu možete pogledati OVDE

POSTAVI ODGOVOR

Please enter your comment!
Please enter your name here